Путин мора да промени Русију

Руски председник Владимир Путин спреман је да из основе измени политички систем у Руској Федерацији, пренео је прошле недеље амерички лист „Кришчен сајенс монитор”. Аутор Фред Веир пише да би тренутно владајућа партија Јединствена Русија требало да буде скрајнута у други план, док би на њено место дошла нова организација, формирана у, како се наводи, „источнонемачком стилу” и под највероватнијим називом – Општеруски народни фронт. Ово би омогућило Путину, као несумњивом будућем лидеру нове организације, да под своју контролу стави и оне делове руског политичког живота који су сада, колико-толико ван његовог домашаја.

Аутор подсећа и да је бивша Источна Немачка, за разлику од Совјетског Савеза, званично, била вишепартијска држава, мада је контролу над свим што се у њој дешавало имао управо – Општенародни фронт. Да ли је, сагласно са овим, процена америчког листа адекватна политичким дешавањима у Русији свакако иницира спекулације. Ипак, једно је несумњиво: руско друштво се у последње време суочава са озбиљним изазовима на унутрашњем плану.

Да политичка ситуација у Русији није онаква какву би желели њени грађани потврђује и најновија анализа Центра за политичке технологије. Према писању медија, у документу заснованом на резултатима најразличитијих социолошких истраживања у периоду 2011–2012, оштрију законску регулативу подржава само 40 одсто грађана. Већина тражи даљу демократизацију друштва. Један део испитаних (38 одсто) наклоњен је развоју према обрасцима са запада. Насупрот њима су они (13 одсто) који би се радије окренули мало тврђим искуствима из совјетских времена, док још 18 одсто испитаних сматра да земљу из кризе може да изведе само ауторитарни режим и, како се истиче – „чврста рука”.

Друга мука је све видљивији застој у економском напретку државе, која је као чланица БРИКС-а (Бразил, Русија, Индија, Кина, Јужна Африка), убрзано стремила ка једној од водећих позиција у глобалној економији. Буран економски раст, заснован на повољној цени енергената које Русија последњих година штедро извози на светска тржишта, није праћен у правој мери и структурним променама у осталим привредним секторима.

Такође, испоставило се да је дивља приватизација, коју је промовисао први председник модерне Русије Борис Јељцин, уместо да земљу изведе из технолошког ћорсокака који је наследила из совјетских времена, донела више штете и допринела великом отоку капитала. Ово је настављено и по одласку Јељцина са председничке функције, тако да је Русија до данас остала једна од земаља са „најпробушенијим џеповима”.

Све поменуто дешава се у околностима које не трпе оклевање. Кина, са једне, и САД, са друге стране, не дозвољавају уљуљкивање у лагодност обезбеђену само на рачун сировина извађених из земаљских дубина.

Ипак, оно што је у последње време највише озлоједило житеље Русије је сазнање да њихови државни чиновници све мање оправдавају поверење добијено на изборима. Афере се множе, а недавни шок који је уследио због финансијског краха Кипра на најгрубљи начин је Русима предочио да њихови заступници у државној Думи, многобројним министарствима и осталим државним институцијама, по банкама изван домовине држе позамашне своте пара. Ничим опорезованих.

У причу о баснословним улозима у страним банкама уплетена је чак и супруга вицепремијера Игора Шувалова. И све то у ситуацији када Путин покреће законску акцију којом све невладине и хуманитарне организације, финансиране неруским новцем, смешта у кош – „страних агената”.

Ово наводи на две мисли: или поменути чиновници не верују сопственој држави, или од ње имају шта да сакрију. Како год било, имати на једној страни „беле оковратнике” лакоме на паре ван граница отечества, а на другој невладине организације којима се „контакт” са парама из иностранства рачуна у недопустиви грех, није добитна комбинација. Због тога је дилема – окретање западној демократији или повратак „чврстој руци” – сасвим на месту. Јер Русија је, у совјетска времена, а потом и током владавине последњег председника СССР-а Михаила Горбачова и његовог новоруског наследника Бориса Јељцина, на неки начин, окусила горак хлеб и са једне и са друге трпезе.

Евентуалним стварањем Општеруског народног фронта, дакле прибегавањем чвршћем управљању, Путин ће можда успети да превазиђе све горе поменуте проблеме, али то ће бити само привремено, и недвосмислено ће од њега створити лидера којег неће имати ко да замени. То је, на неки начин, могло да се осети и током четири године (2008–2012) када је земљу као председник представљао Дмитриј Медведев. А Русији је такво стање и те како добро познато.

Са друге стране, чак и онај део руске демократије који је исказан кроз слободне вишепартијске изборе за Думу, показао се као нефункционалан. Тамошњи политичари, једноставно, више воле паре од мозгања над проблемима. А посебно ако су те паре склоњене подаље од пореских органа у домовини.

Можда би Путин, пре свега на том плану, требало нешто да уради.