Надбискуп Хочевар и Војводина

На католички Ускрс ове године „Политика” је објавила опширан разговор са београдским католичким надбискупом Станиславом Хочеваром. Интервју садржи подсећања на историјске догађаје са наглашеним залагањем за екуменизам, толеранцију и сарадњу народа и цркава на балканском простору. Говорећи о савременим приликама на подручју бивше Југославије надбискуп истиче: „Сада је време рефлексије, време нове рекапитулације читаве историје” чему одмах даје и свој сопствени допринос тврдњом ... „Војводина је постала прво део Југославије, па онда део Србије.” Томе су, тврди надбискуп, „баш католички свештеници дали највећи допринос”.

Тешко је веровати да високи католички прелат толико посвећен историји није упознат са Резолуцијом Велике народне скупштине Војводине одржане у Новом Саду 25.новембра 1918.годинесастављене од 757 делегата из 211 војвођанских општина, прихваћеном од владе Краљевине Србије, где је у тачкама један  и двапрецизирано следеће:

1. Молимо владу братске Србије да на Конгресу мира заступа наше интересе

2. Прикључујемо се Краљевини Србији која својим досадашњим радом и развитком ујемчује слободу, равноправност и напредак...

(Види: Фердо Чулиновић: „Југославија између два рата”, стр. 124 – издање ЈАЗУ, Загреб, 1961; „Енциклопедија Југославије”, стр. 539, Загреб, 1968; „Мала енциклопедија Просвета”,стр. 100, Београд, 1968; „Историја Југославије”, Божић,Ћирковић, Екмеџић, Дедијер – стр. 403, Просвета, Београд 1973).

Дакле, основна надбискупова тврдња да се Војводина прикључила Југославији, а не Србији, у супротности је са историјским чињеницама. Стога је и његово указивање на заслуге католичког клера за нешто што се није догодило логички неодрживо и неразумљиво. Нетачности у овом делуинтервјуа могле би се приписати недовољној историјској информисаности или превиду. Оне би остале незапажене да није надбискуповог благог прекора: „Обично се о томе не говори, али би зато било логично да те вредности које постоје почну да се вреднују. И да ми сви заједно стварамо онај интерни дијалог који ће Србији омогућити да она у међународном дијалогу буде јача.”

Пре дијалога на који позива било би корисно да господин надбискуп јасније аргументује зашто би позиција Србије „у међународном дијалогу била јача” ако се историјска истина о прикључењу Војводине Србији некако поништи („рекапитулацијом историје”?) и ако би „као вредност која постоји”(!?) уступила место историјском фалсификату о прикључењу Војводине Југославији? Када би неким чудом то и било могуће чини се да би такав фалсификат много више ишао наруку аустроугарским носталгичарима у средњој Европи који теже обнови хабзбуршког царства коме је и Војводина некад припадала. Њима би „нова историја” о приступању Војводине Југославији (а не Србији) могла послужити као аргумент за издвајање Војводине из Србије, јер ако се Југославија распала по границама својих република и једне покрајине, зашто и Војводина не би следила њихово отцепљење?

Адвокат, бивши народни посланик