Лечење, спречавање и систем

Дирљива је жалост коју су наши грађани недавно испољили зато што једна девојка није дочекала да се прикупи довољно новца за њену операцију пресађивања срца у иностранству.

Та тужна вест учинила је да се испољи још већа дарежљивост када је срчана слабост угрозила живот њене ј млађе сапатнице. Охрабрујуће је сазнање да тегобних четврт века ратова и мучне транзиције нису потисли нашу људску солидарност.

акве и сличне акције наводе на размишљање ко треба здравствено да збрињава грађане када су у невољи – држава или милосрдни појединци. У „великој” Југославији болесници су, уз пратњу наших доктора, масовно слати на операције у Бостон, Хјустон и Женеву. Имало се, могло се.

Сада се све чешће стихијски упућују апели јавности за новчану помоћ. Неки медији су се скоро специјализовали да описом потресних судбина узбуркају емоције грађанства. Људски гледано, та брига је за сваку похвалу, али она собом носи и клицу неправде (да оставимо по страни некада пренаглашено саморекламерство самог медија).

Од мноштва несрећника којима живот виси о концу произвољно се из анонимности извлачи тек по неко. Шта је са осталима?

Поучно је сазнање да кардиохирурзи Дебејки, Кули и Хан нису били доступни свим својим суграђанима у време када смо их ми доживљавали скоро као своје изабране лекаре. Ни најбогатије земље не могу да покрију све здравствене потребе свог становништва.

Зато се у уређеним друштвима полази од „дужине губера”. Објективна мерила, попут ефекта који се постиже у односу на уложена средства, служе за одређивање приоритета и обима „пакета услуга”. Таква вагања по правилу подсете на народну мудрост да је боље спречити него лечити, тo јест да превенција доноси друштву највећу корист.

Проблем је што се благодети спречавања тешко уочавају. Визуелно и вербално дочаране патње одређеног тешког болесника покрећу лавину осећања, а немогуће је приказати слике девојчица које ће за две-три деценије умрети од рака грлића материце зато што нису вакцинисане против те болести.

Наравно да и ми морамо да развијамо врхунску медицину (јефтиније је лечити болесника у Србији него га слати у иностранство), али подразумева се да су претходно решене или се бар упоредо решавају основне превентивне потребе људи (вакцинација, скрининг, здрава храна, безбедна животна средина...).

Мада трошкови за те намене добро испразне касу здравственог осигурања, постоје издвојена средства за лечење ван земље о којима одлучује посебна комисија. Квалификовани стручњаци представљају најпоузданији извор информација како и којим болесницима помоћи међу бројнима за чије слање у свет држава нема пара, али и саветом да ли је добровољне прилоге целисходније усмерити на куповину инкубатора, оксигенератора или, рецимо, дефибрилатора.

Тада су ту да помогну људи добре воље и медији (али не по свом насумичном избору и таблоидизацијом туђе муке). Ако о лечењу у иностранству одлучује Велики брат на некој Фарми, све постаје Луда кућа.

Универзитетски професор