Вапаји из долине плача – чији је то глас?

Од када ја победила Фидесова коалиција, или, боље речено, од када је отерана социјал-либерална влада у Мађарској 2010. године, морали смо се навићи на оптужбе и увреде у либералној штампи, где редовно препознајемо аргументе домаћих губитника. Повремено их преузима и српска штампа, и на то реагујемо само када видимо у њима нешто изворно, рецимо кадасе уз оптужбе за „притајени фашизам“ износе и оптужбе за ревизионизам. Чланак Бошка Јакшића у недељном броју „Политике“ под насловом „Разарање европске демократије“ ипак означава нови тренд: изгледа да је у Србији сезона лова на Мађарску отворена.

На тренутак сам мислио да држим у руци „Печат“, а не „Политику“, за коју сам увек мислио да је меродаван форум, и оно што се на њеним странама објављује није далеко од мишљења владајућих кругова. А сада сам у потпуној дилеми: да ли став Бошка Јакшића представља и став „Политике“, и ако је тако, да ли то значи да „Политика“ има неку поруку за нас? Ако јесте, онда се морамо забринути: да ли „званична“ Србија заиста овако размишља о нама? Земља, са којом ми – барем тако мислимо – имамо добре, и све боље односе?

Бошко Јакшић очигледно одавно није путовао по Мађарској, јер ако јесте, мора бити слеп. Заједнички именитељ, наиме, свих оних новинара, који објављују чланке о укидању демократије у Мађарској јесте то да нико од њих није дошао код нас, да се сам увери, да ли тамо заиста харају расизам, неонацизам, антисемитизам, да ли је атмосфера тако туробна, да ли треба побећи од мрака који прекрива разне сегменте живота (Јакшићеве речи). Он каже да „чита“, да се сада све погубило, и позива се на изворе који „кажу“ да политика Фидеса спутава слободу итд…

Он зна „да су пале тешке речи“. Није почетник у новинарству, па би морао знати и то да му приличи да тешке речи подупре чињеницама, доказима. Јер тешке речи остављају дубок траг и људи – упркос мноштву контрадикторних искустава – још увек желе да верују у штампану реч. Аутор текста би морао знати да се неутемељене оптужбе називају клеветом, коју закон о медијима забрањује и санкционише. Он управо такво санкционисање Мађарске захтева од Европске уније, описујући нашу земљу као земљу варварства, где је „циљ“ (није грешка, не „последица“, него циљ!) уставних реформи да Мађарску утерају у мрак тоталитаризма.

Као „кредибилно“ гласило, преноси оно што му „кажу“ и послушно набраја разлоге за свој повишени емоционални тон и жали над пропалим шансама за просперитетну будућност које су „због политике Фидеса“ нестале. „Незабележено ограничење штампе“ (једноставна лаж: у дневницима, недељницима, на радију, телевизији неконтролисано се објављује чак и најјача и најједностранија критика – као у Јакшићевом чланку. Једино што се променило: либерална гласила више немају такав монопол и преимућство као пре!); „Убацивање хришћанске вере у Устав“ (лаж: није убачена „вера“, него је споменута традиција хришћанства. Велика разлика!); „Условљавање социјалних права социјалном корисношћу појединаца“ (да, социјалну надокнаду добија онај, који шаље своју децу у школу, и који учествује у комуналном раду); „Проглашавање бескућништва за криминално дело“ (лаж: забрањује се водити живот и обављати физиолошке функције на улици, али зато се обавезују локалне самоуправе да воде бригу о бескућнима!)

Лажи, неистине, клевете, претеривања… Ограничен је простор, па ако цитирам Јакшићеве речи, детаљан деманти није могућ. Али да видимо метод, како ово „одговорно новинарство“ функционише. (Јер претпостављам да г. Јакшић сматра свој начин писања одговорним, супротан „јефтином популизму, који надире“ у Мађарској.) Овај начин подсећа на рекла-казала аргументе, када се запомаже да „се све кажњава и санкционише“. (Шта, тачно, господине?) Или на кафански стил: „премијер Орбан је одликовао водеће ликове екстремне деснице“. (Наравно, није он, али тако боље звучи, је ли, г. Јакшићу? Као што боље звучи и рећи да је „пола милиона Мађара напустило Мађарску“, и не додати, да је ово већим делом и део опште миграције из источних земаља, које су се прикључиле Европској унији, и одакле се иде „трбухом за крухом“. Далеко смо још од тога да би се то могло протумачити као „емиграција“ – што сугерише текст.) Па и оно „суптилно“ пубертетско аргументовање о „вери у Уставу“, и потом наводно стручно аргументовање о „политичком управљању“ народном банком (ни ово не одговара истини, али, иначе, као да је слобода народне банке један од основних постулата демократије…).

Било би интересантно испитати, да ли би тврдње као што су „напади на права жена“, „заштита починилаца злочина на расној основи“, „толерисање антисемитизма у налету“ биле довољне за једну дебелу одштету у парници због „блаћења части“, или „увреде људског достојанства“? (Које има и правно лице!) Господин Јакшић о стању у Мађарској са презиром тврди да „новинар који то пише неће морати да се извињава“ (спомињући једног, који је Роме назвао животињама. Међутим: морао је). Али хоће ли се морати г. Јакшић извињавати за своје клеветање? Наведите бар само један сићушни пример напада на права жена? Ко је штитио починиоце злочина на расној основи? Бар један доказ, један пример, молим вас! Па овај фамозни „антисемитизам у налету“: ово је најефикаснији маљ у вашој руци, је ли? У данашње време ни ово не захтева доказивање. Ко је са стране власти толерисао антисемитизам, када, како, где?

Зашто желите вређати, није ми јасно. Вређате „просвећене Мађаре“, „који са задовољством желе да прочитају“ (тј. када Роме називају животињама). Ви њих омаловажавате када кажете да би још увек 40 одсто гласало за Орбана, кога, очигледно, ваши пријатељи мрзе. Ви упоређујете стање у Мађарској и понашање Европске уније са Минхеном у 1938. Ви намерно прећуткујете податке: ћутите о томе да је ова влада забранила паравојну формацију, која – реда ради, јер иначе не заслужују симпатију – није умешана у расистичка убиства. (Која се, узгред буди речено, десила за време власти социјалиста-либерала, када – ако се добро сећам – нисте били толико забринути за Мађарску.)

Даље: не заслужују моју симпатију ни они новинари о којима говорите. Али нисмо ми крвожедна маса, која узвикује „убица“. А ви управо то радите кад изјављујете: „Такви типови из Србије завршили су у Хашком трибуналу“. Не, господине: њихове ставове осуђујемо, али њихове руке нису крваве.

„Орбанова Мађарска“, за чијом демократијом ви вапите, бори се за своја права у Европи, где жели остати, али жели и да се њен глас чује, и да има утицаја на доношење одлука. Ово стремљење односи се и на остале земље, па и на Србију, чији се интереси, као будућој земљи у Европској унији, већином поклапају са нашима. Зато се и залажемо за њену европску интеграцију. И сигурни смо да „званична Србија“ не дели вашу сумњичавост и подозривост, него се држи онога што је председник Николић рекао у Њујорку: да са историјским помирењем шаљемо поруку садашњим и будућим нараштајима да живе у миру са својим суседима.

Амбасадор Мађарске у Београду