Куд год да кренеш, Косово

Очигледно је да је „дијалог” између Београда и Приштине само еуфемизам за преговоре Србије са западним силама, САД и ЕУ. Да ли, док ти преговори трају, има сврхе исплазити им језик, или су уздржаност и прагматизам сврсисходнији

У Генералној скупштини Уједињених нација срушен је један велики табу – питање недодирљивости међународног кривичног правосуђа, оценио је Вук Јеремић учинак тематске конференције коју је сазвао користећи своја овлашћења једногодишњег председника парламента УН. Велика победа Србије и њене дипломатије?

Застанимо мало. Истог дана када је Јеремић нагласио да међународно кривично правосуђе није више „света крава” коју нико не сме да критикује, критикован је он лично. Филип Рикер, високи функционер Стејт департмента надлежан за Балкан, оценио је да је та расправа била „неуравнотежена и хушкачка полемика”.

Скуп је, иначе, бојкотовала већина западних земаља, па и неки наши доказани пријатељи, судећи бар по количини помоћи коју су нам дали, као што је Јапан. Као и неки „несврстани”, попут амбасадора Јордана у УН, који је сугерирао да је Јеремић злоупотребио своја овлашћења председника да би промовисао „националистичку агенду”.

У околностима када Србија још има имиџ „реметилачког фактора” на Балкану и када је пред тешком одлуком да прихвати лошу понуду од које неће бити боље, треба пажљиво одмеравати сваки потез.

Очигледно је, зато, да скуп у УН, заказан додуше раније, није допринео поправљању наших позиција, ма колико можемо да будемо (само)задовољни што смо свету саопштили „истину”. Утисак је да смо опет нешто погрешно израчунали. Као кад смо, уверени да ће нам дати за право, потегли Међународни суд правде, да каже своје о сецесији косовских Албанаца, па потом добили оно чему се нисмо надали.

Пада у очи и да је председник Србије био једини шеф државе који је учествовао на „Јеремићевој конференцији”.

Пре тога, генерални секретар УН Бан Ки Мун је рекао шта је имао, између осталог и да „не можемо да достигнемо наш циљ мира, развоја и поштовања људских права без промовисања и подржавања робустног система међународне кривичне правде. Подршка трибуналу и судовима подразумева и поштовање – и недовођење у сумњу – њихове независности, непристрасности и интегритета”.

Генерални секретар је онда отишао, а Николић је у четрдесетоминутном говору, између осталог, рекао да Хашки трибунал „не може бити ни будућност међународне правде, већ само њена ружна прошлост”. Може се, наравно, изнети доста аргумената у прилог томе, али свакако је разложна и дилема нисмо ли одабрали да „контра света” опет будемо у погрешно време и у корист своје штете.

Поново се, дакле, намеће питање да ли заиста знамо шта хоћемо и да ли смо, што је још важније, то ускладили с оним што можемо?

Србији је ових дана, свакако, поред промишљене храбрости политичких вођа, неопходно и много добре воље међународних фактора у настојањима да пресече замршени косовски чвор. Очигледно је да је „дијалог” између Београда и Приштине само еуфемизам за преговоре Србије са западним силама, САД и ЕУ. Да ли, док ти преговори трају, има сврхе исплазити им језик, или су уздржаност и прагматизам сврсисходнији?

Да се не заваравамо, не би преговори о Косову, који су се свели на домете аутономије за Србе који живе у северном делу (мада их је двоструко више јужно од Ибра), били лакши, нити адути Србије јачи и да није било тематске конференције.

Она је само пример неусаглашености корака и несклада циљева и средстава. А у таквим околностима, тешко је постићи максимум, поготово кад проблем има дугу историју пропуштених прилика, по старом принципу „ко тражи веће, изгуби из вреће”.

Гледано из Вашингтона, Србија, куд год да крене, наилази на Косово. Као на проблем који мора да реши, јер јој сe, не само одавде, с разлогом поручујe да јој није у интересу да остане замрзнут. С тим у вези наши преговарачи су последњих недеља често потезали аргумент ”јединства државног врха”.

”Јединство” иначе не постоји у политичком речнику овдашње демократије која такође има свој ”државни врх” и ситуације у којој он мора да доноси тешке одлуке.

Али овдашњи политичари тада траже међусобни консензус, јер не могу да буду јединствени, пошто политика по дефиницији подразумева супротстављене интересе њених актера. А ако сагласности нема, у систему се зна чија је последња.

Од Америке се може научити и да непријатељства нису трајна, али да интереси јесу. Што, опет, не значи да се прошлост заборавља – али се третира искључиво као прошлост. Довољно је навести само пример односа САД и Јапана, а ако хоћемо нешто ближу историју, САД и Вијетнама.

Замолио сам овим поводом двојицу овдашњих коментатора који, кад је реч о Балкану, утичу на америчко јавно мњење, да ми изнесу своје виђење шта би Србија данас морала да уради да би изашла из ситуације која се ових дана описује као безизлазна.

„Србија је последњих година имала користи од става Америке ’што је било било је’ и Европе која ју је пре хтела унутра него изван. То је подразумевало отвореност према Николићу и Дачићу, који из деведесетих имају довољно пртљага да се према њима буде резервисан”, одговорио ми је Данијел Сервер, данас професор међународних односа на Универзитету „Џонс Хопкинс” који свакодневно у свом блогу (peacefare.net) анализира, како Балкан, тако и друга бивша или данашња жаришта.

„Одбијање споразума с Приштином ставиће Србију у замрзивач на више година, кад је реч о односима и с Вашингтоном и с Бриселом. При том ће они настојати да буду фини (поготово с Дачићем и Вучићем, који се не доживљавају као проблематични), али без довољно уверљивости.

Србија ће се наћи у ситуацији да се све више окреће Москви, која за то сада није много заинтересована, јер је углавном добила оно што је хтела у енергетском сектору. Сумњам да ће Американци и Европљани почети да јој блокирају зајмове ММФ-а, али ће овде бити много оних који то виде као наше последње средство притиска”.

Оцењујући Николићево иступање у УН као „нечувено”, јер „злочини против Срба не правдају српске злочине против других”, Сервер на крају поручује да би за Србију најбоље било да „реши проблем који је створила и промени мишљење о погодби с Приштином, чији садржај никад није обелодањен”.

„Може поносно да објави да је добила неке уступке – по мом разумевању, текст садржи неке одредбе о полицији и судовима који би могли да отклоне неке зебње на северу. За то има још времена – али не много.”

Дејвид Кенин, такође предавач међународних односа на „Џонс Хопкинсу”, који Балкан познаје из свог вишегодишњег рада као аналитичар ЦИА, има нешто другачији поглед.

По њему, „сапуница која окружује разговоре Дачић (а касније и Вучић) – Тачи, не би много тога решила, чак и да је било договора. Ако Ештонова идуће недеље извуче неког зеца из шешира, то ће бити већи резултат за ЕУ, него за главне протагонисте”, сматра Кенин.

„У сваком случају, питање је: ’Куда идеш, Србијо?’. Она је сада друштво без циља, без јасног поимања свог места у региону или у свету. Да ли Русија може да буде њено политичко, финансијско или културно сидро, више него што је то била у претходним вековима?”

„Србија не треба себе да ребрендира”, сматра Кенин, „јер би то показало да јој је најважније како је виде други. Алтернативни приступ је да се окрене својим проблемима и недостацима, реши их, а онда се са више самопоуздања окрене према другима...

To није једноставно извести, с обзиром на себичност политичара, патронажу „бизнисмена” и других. Захтева и право лидерство, које је свугде ретко, а не само људе који су на власти. Без тога, она ће наставити да млати празну сламу око свог европског колосека и изгубљене покрајине која се сада зове Косово.”