На факултетима мало праксе

Врдник – Ивана Нешковић из Крагујевца сигурно не би могла да студира организационе науке да није била на буџету. Завршила је гимназију, живи у трокреветној соби у студентском дому, а издржава се захваљујући разним стипендијама.

Александар Ранков каже да је љубав према електротехници наследио од оца и додаје да на ЕТФ-у остаје мало времена за неке друге ствари осим за учење. Каже да жели што пре да заврши студије и потражи посао. Његова сестра била је студент генерације на историји уметности и још чека посао.

Тања Божић, с Економског факултету у Новом Саду, тренира кајак. Јован Турањанин, с Електронског факултета у Нишу, признаје да „живи на интернету” 20 сати дневно. Милош Максимовић је познат као аутор тридесетак скрипти на београдском Факултету организационих наука. Јелена Бајшић с Факултета техничких наука у Новом Саду слуша џез и кад учи и кад спава. Живан Маринковић студира маркетинг у Суботици, свира гитару, учи италијански и игра фудбал.

Међу њима су полазници Петнице, они који су покретали часописе и веб сајтове, били активни у позориштима, неки од њих су волонтери, други активни у студентским организацијама... Неки од њих признају да су прави кампањци када је реч о учењу и да су у стању да за четири недеље дају три испита. Листом сви кажу да је, за разлику од универзитета у Европи, највећа мана нашег високог школства што на факултетима немају довољно праксе и готово никакав контакт с компанијама током студирања, тако да су принуђени да по дипломирању обијају прагове или годинама чекају на посао, осим ако пре тога не оду у свет.

Сви они су финалисти овогодишњег, шестог по реду, конкурса „Буди Вип студент”, које смо затекли приликом последње фазе елиминације у Врднику. Њих 40 најбољих има индекс универзитета у Београду, Новом Саду, Нишу и Крагујевцу, са просечном оценом – 9,24.

– Од 2007. године било је више од 900 пријава, 96 студената је награђено стипендијама и летњом праксом у компанији, а 14 је добило посао. Један од основних услова за све пријављене био је да су апсолвенти државних универзитета и да имају висок просек. Ове године конкурисало је 108 студената, а од ових 40, до краја априла изабраћемо 20 најбољих који ће бити награђени стипендијама – објашњавају организатори, Иван Марковић и Ивана Матовић.

Током два дана, академци, који се нису раније познавали, били су подељени у тимове и пред будним оком жирија, професора универзитета и менаџера, кроз низ радионица и студија случаја који су представљали на одличном енглеском језику, покушали да науче да играју у тиму, да одговоре на притиске и да се при том изборе за пласман у 20 одабраних.

Један од њих је и Ђорђе Петровић, који је као добитник стипендије Европске уније „Ерасмус Мундус” тренутно на размени на Слободном универзитету у Амстердаму, једном од најстаријих у Холандији.

– Тамо се ради много више, интензивније учи, имамо буквално свакога дана домаће задатке, као у средњој школи. Овде те,од момента кад упишеш студије, факултет повезује с компанијом, а истовремено, на факултетима у Србији готово да и нема праксе, да не говорим о томе како учимо предмете који не постоје или су превазиђени у ЕУ – прича Петровић.

У Амстердаму живи у студентском дому који, захваљујући стипендији, плаћа 450 евра, што је, додаје, скупо и за тамошње студенте. Већина академаца који нису из Амстердама сваког дана путује на факултет, што је могуће у земљи у којој возови иду у минут, имају интернет и бесплатну карту за студенте. Петровић на факултет иде бициклом и сваког дана прелази око 14 километара.

Он каже да своју будућност ипак не види у Холандији и нада се да ће му, кад се буде вратио да дипломира на ФОН-у, признати предмете које је тамо слушао и да ће у Србији добити прилику за посао.

– Главни разлог што се већина студената овде пријавила јесте што на факултетима нема довољно праксе – потврђује и студенткиња економије из Београда Ивана Копривица. Она признаје да учи кампањски, па јој тако остаје слободног времена за изласке и позориште, али додаје да њена генерација ретко себи може да приушти путовања у иностранство и да углавном одлазе на летовања у околним земљама попут Грчке.

Ивана Глишић, с Економског факултета у Крагујевцу, поручује на крају својим млађим колегама да користе овакве прилике и да се,уместо да седе и чекају посао, пријављују на овакве конкурсе. Можда неће добити посао или стипендију, али ће сигурно добити искуство које се, нажалост, на факултету ретко стиче.