Шта ће нам култура?

Уметност је област људског делања коју је тешко дефинисати и њене друштвене последице још теже оценити. Новац, са друге стране, је конкретан и може се изразити бројевима. Сада смо у позицији да за српску кинематографију има нула динара и уопште за културу има мало новца. Мени, као некоме ко се бави и уметношћу, у овом културно-медијском метежу потпуно је јасно само једно – грађани не да се нису због тога потресли, већ их жалбе филмских трудбеника још и нервирају.

Да министарство не поштује сопствени закон у вези са филмом, да су конкурси намештени, да не постоји никаква културна стратегија, да министар има разне чудне предлоге – око свега тога можемо да се сложимо.Ипак,сами аутори нису у стању да аргументују публици зашто уметност треба финансирати.

Уметност је некада била ствар меценства, а уметник је био пре свега занатлија. У доба импресионизма, уметност постаје тржишна и од тада за уметнике постоје две могућности. Једна је узимати новац од државе, а друга узимати је од купаца. Ако сте препуштени тржишту, онда не само да су вам мале шансе да преживите, него ће многи своје радове мењати да задовоље дилетантске критеријуме колекционара или ниске критеријуме широког аудиторијума. Наравно, та арена није потпуно неправедна.

Ако се одлучите да живите од државе, онда узимате од неког бедног пореског обвезника да би финансирали свој рад под изговором да то радите за њега. Такође, долазите у опасност да постанете државни или фондашки уметник, то јест да свесно или несвесно обликујете своје идеје да одговарају политичкој клими. Како год окренете, финансирање уметности је крајње сумњиво и мој основни циљ је да истакнем то јер се прећуткује. Сада се развијају алтернативеу музичкој и филмској индустрији захваљујући интернету и донацијама.

У Британија грађани нису претерано потресени због резова у култури условљених кризом. Са друге стране, за резове у образовању се излази на улице.Уплив уметности у образовни систем, то је нешто што би већина подржала јер се кроз креативност деца развијају у потпуне личности. За такав труд уметник заслужује накнаду од родитеља то јест од пореских обвезника. У Венецуели, кроз програм „Ел система” стотине хиљада деце из сиромашних породица су научиле бесплатно да свирају. То је уметност у акцији. Са друге стране, уметничко дело је лични израз и амбиција уметника.

Оно што видим у српском филмском свету, јесте да се филмови често раде као нека врста бизнис пројекта где се жели зарадити, често непоштено. Филмаџије варају на конкурсима, раднике (бројне људе иза камере) често неплаћају, а живе сасвим фино. Да се разумемо, држава треба да подржи пројекте, мада често неће знати то добро да оцени, али уметник не треба да мисли да њему ишта припада. На овај ток мисли менавео разговор са пријатељицом која је завршила мастер из историје уметностиса десеткама и при том радила два посла као продавачица. Навео ме је и недостатак предузимљивости и размаженост коју показују филмаџије у односу на конкуренте у САД, али и на друге уметнике који своју уметност прилагођавају економском стању. Таква два „лоу-кост”уметника представљаће Србију на Бијеналу у Венецији, а опет и за то држава одваја све мање пара и ради адхок.

Мој став је да уметник који има за циљ да служи својој публици мора за ту службу да се избори.Редитељ, то је само по себи привилегија и позиција моћи. Ако уметник не добија новац и славу, а ипак наставља да се бави тиме, тада доказује да је уметник. Уметник не може да очекује да живи само од уметности. Многи филмски аутори суотуђениод земље од које очекују материјалну накнаду.При том, најгласнији сасвим солидно живе. Министарство културе је пре свега сиромашно у компетентним и борбеним људима, у креативним идејама, а највише би могло да помогне у организацији и промоцији, као и да активно сарађује са образовним системом јер деца јесу најважнија. Министарство не треба да смета, већ да буде на услузи, било како.

На уметнику је да из љубави ствара, а тражење новца је потребно да би се платили људи који у пројекту не раде због уметности, већ као најамни радници. Данас цео свет прави филмове и људи се сналазе на разне начине. Аутор на ту љубав може да чека, његова жеља никада није примарна, ако је истинита доћиће на ред.

Дипломирао филозофију и филмску режију на Колумбија универзитету, Њујорк