Умро песник Стеван Раичковић

Један од највећих српских песника, академик Стеван Раичковић, преминуо је прексиноћ на београдском Институту за плућне болести, потврдио је јуче Танјугу његов пријатељ, песник Слободан Ракитић.
Песник чије је име у српској послератној поезији било синоним за интимног лиричара првог реда, рођен је 1928. године у Нересници код Кучева, у учитељској породици. Гимназију је учио у Сенти, Крушевцу, Смедереву и Суботици, где је и матурирао. Студирао је на Филолошком факултету у Београду, а већ са 17 година почео је да објављује песме у "Књижевности", "Младости", "Књижевним новинама" и "Политици". Од 1945. до 1959. године био је сарадник Литерарне редакције Радио Београда која је у то време окупила књижевнике чија су имена обележила српску литературу.

До 1980. године Раичковић је био уредник у Издавачком предузећу "Просвета". За дописног члана Српске академије наука и уметности изабран је 1972. године, а за редовног девет година касније.

У дугој и богатој песничкој каријери објавио je више од 20 збирки песама, седам књига за децу, неколико књига есеја. Прву збирку "Детињство" објавио је 1950. године, да би већ следећом "Песма тишине", две године касније, био примећен. Белканто његове "Баладе о предвечерју" (1955), у којој све трепери од утишаних звукова и тонова, и данас се узима за пример најфинијег интимног лиризма.

Захваљујући Раичковићу, који је врло брзо избио у прве редове модерних српских лиричара, наша читалачка публика је добила и нове преводе руских песника, међу којима Ане Ахматове, Марине Цветајеве, Јосифа Бродског, као и избор поезије Бориса Пастернака. У препеву "Седам руских песника" и антологији "Словенске риме" представио је и модерне руске песнике, али је љубитељима лирике подарио и превод Шекспирових сонета и "Десет љубавних сонета" Франческа Петрарке.

Раичковићева поезија објављена је на руском, пољском, чешком, словачком, мађарском, бугарском, русинском, албанском, словеначком и македонском језику.

Добитник је најзначајнијих песничких награда – Змајеве, Змајевих дечјих игара, "Невен", Његошеве, Дучићеве, "Бранко Миљковић", "Љубиша Јоцић", "Горанов вијенац", награде за преводилаштво "Милош Н. Ђурић", као и друштвених признања, Седмојулске награде и Октобарске награде Београда.

Танјуг

-----------------------------------------------------------

Поезија - до последњег даха

За шест деценија апсолутне посвећености поезији, Стеван Раичковић је остао тврдокорно свој, аскетски предан и веран свом изворном лирском надахнућу

У трагању за смислом лирског говора и савршенством песничког облика Стеван Раичковић (рођен 5. јула 1928. године, у Нересници, у источној Србији, умро на Ђурђевдан, 6. маја 2007, на Институту за плућне болести у Београду) је испољио изузетно стваралачко мајсторство. Његове песничке књиге "Камена успаванка" (сонети), "Стихови" (дистиси), "Пролази реком лађа" (катрени), "Случајни мемоари" (поема, слободни стихови), "Записи о црном Владимиру" (поема, везани стих и проза), "Панонске птице" (слободни стихови), "Точак за мучење (поеме, везани стих) истоветним или, пак, сродним изражајним средствима, али другачијим облицима, обелодањују ритам, мелодију и говор заједничког лирског језгра.

Нису овде, наравно, поменуте све Раичковићеве песничке књиге, већ само оне које, готово парадигматски, представљају поједине карактеристичне фазе у његовом песничком стваралаштву. Из истог су лирског језгра и његова проза, бајке, мемоарска казивања, песме и приче за децу, есеји о поезији и песницима, као и препеви значајних европских песника (Шекспир, Петрарка, Пастернак, Блок, Мандељштам, Цветајева, Ахматова, Заболоцки). Јединствена је у том смислу његова антологија "Словенске риме" у којој су се на окупу нашли, по један представник, најзначајнији модерни словенски песници. У његовом преводу и избору.

Раичковић је увек доследан свом изворном песничком опредељењу. Истовремено је у свакој новој књизи исти и нов. Ма колико његово стваралаштво било разгранато, то је певање из истог унутрашњег језгра. Резултат те његове, готово аскетске, доследности јесте естетска, етичка, идејна и мисаона целовитост његовог књижевног стваралаштва.

Раичковић је разбио већ устаљене заблуде књижевне критике да је везани и римовани стих архаичан и превазиђен, а тзв. слободни стих нов и модеран. Ништа погрешније од таквог схватања. Попут Диса, Дучића, Ракића и Пандуровића, Раичковић је управо у везаном и римованом стиху остварио модеран песнички говор. Његова "Камена успаванка", исписана у сонетном облику, спада у најзначајније песничке књиге у другој половини 20. века, без премца не само у српској него у читавој европској модерној поезији. Уз "Кору" Васка Попе и "87 песама" Миодрага Павловића она чини троугаони темељ модерног српског песништва. У "Каменој успаванци" Раичковић је остварио синтезу традиционалног и модерног певања и мишљења, а српско песништво добило је један од својих блиставих врхова. Класично-модерни Раичковић отворио је пут оној драгоценој струји српског песништва која се означава неосимболистичком, а чији је најизразитији представник Бранко Миљковић.

За шест деценија апсолутне посвећености поезији, Стеван Раичковић је остао тврдокорно свој, аскетски предан и веран свом изворном лирском надахнућу, од првих стихова објављених 1945. године до најновијих песама у последњој збирци "Фасцикла 1999/2000", објављеној 2004. године у редовном колу Српске књижевне задруге. Стварност колико и привиди. Обраћајући се, готово са дубоком побожношћу, сунцу, земљи, води, травкама и дрветима, мравима и лишћу, Раичковић је створио поезију која је његова најдубља религија. Његов мит. Његова метафизика. Он је сав у својој поезији, и кад жели да се скрије и кад жели да се до последњег даха искаже.

Стеван Раичковић је успео да класичним лирским средствима и традиционалним облицима певања оствари поезију модерног стваралачког концепта и савременог лирског сензибилитета. У том смислу његова поезија, у свим њеним разуђеним рукавцима, представља један од најблиставијих тријумфа лирског принципа и лирског осећања света и живота. Она је савремена и свевремена у исти мах, у истом стваралачком чину, а то могу само велики песници.

-----------------------------------------------------------

Морална доследност и чврстина

Једном је у Бранковини, говорећи о Десанки Максимовић, Раичковић исказао особену похвалу њеним стиховима: да они због своје препознатљивости и моралних ставова и не морају бити потписани. Одмах се види чији су. Исто би се могло рећи и за Раичковића, јер је изградио тако самосвојну лирику да је лако препознатљива не само по стилу, темама, мотивима и звуку него и по моралној доследности и чврстини. Такође се одмах види чија је.

-----------------------------------------------------------

Савршен лирски израз

Раичковић поседује једну ретку способност: да о једноставним стварима и догађајима говори лирски сложено, као што, с друге стране, најсложенијим идејама и тешким садржајима успева да обезбеди једноставан, али савршен лирски израз. Ту способност да необично учини обичним, а обично необичним, имају заиста само велики лиричари. Његова поезија увек садржи два времена: садашњост, коју настоји да заустави - као фотографски снимак - и будућност из које критички и меланхолично посматра себе и (свој) живот у њој. Тај временски јаз песник премошћује лако, лирском мелодијом. Певајући о два времена, садашњости и будућности, он их не удаљава већ, напротив, приближава. У садашњости види будућност, а у будућности садашњост. Тиме је у својој лирици остварио својеврсни временски и мисаони контрапункт.