Брутална фотографија на насловној страни "Политике"  данас има за циљ да вас шокира. Одмерене и озбиљне новине ретко се одлучују да објаве тако потресне призоре. Ове сцене поготово ће тешко пасти љубитељима животиња, али је то, вероватно, једини начин да скренемо пажњу на недопустиву прљавштину у Србији. Самим тим, да покушамо да покренемо ствари са "мртве тачке", да овако страшних сцена у нашој земљи више не буде. Чињеница је да чистоћа и екологија долазе на дневни ред са одређеним степеном економског развоја, али не морамо баш да чекамо да имамо доходак по становнику од 6.000 долара да бисмо престали да бацамо отпатке кроз прозоре и по улици и да скоро сваки доступан кутак природе претварамо у депонију. Нееколошким понашањем све драстичније уништавамо наше водотокове који ће у будућности бити вреднији од нафте, загађујемо наше њиве и шуме.

Можда смо се, а најгоре би било ако је тако, већ и навикли, помирили се са чињеницом да живимо окружени прљавштином, па и не обраћамо превише пажњу. Но, сведоци наше небриге су, нажалост, и све бројнији посетиоци наше земље, којима не може да промакне да Србија има озбиљан проблем са јавном хигијеном.

Када се крене путевима Србије, са стране, уместо цвећа и покошене траве, срећемо призоре који запрепашћују наше госте, ненавикле ни на много блаже манифестације немара, прљавштине и запуштености. Читаоци "Политике" из иностранства (о томе опширније у посебном тексту), одазвали су се на наш позив и послали бројне сугестије и примере како се то ради у другим земљама.

Туристи из земаља у којима влада висока еколошка свест (а они најчешће путују по свету), ако се и одлуче да посете баш Србију, имаће веома помешане утиске када овде дођу. Тешко ћемо гостопримством и љубазношћу успети да их наведемо да забораве полураспаднуте псе и зарђале каросерије "тристаћа" и "лада". Или, просто, гомиле смећа на улицама и одмориштима поред пута, као и нехигијенске тоалете. Напротив, много је вероватније да ће пријатељима и познаницима, када се врате у своје цветне оазе, баш те утиске пренети међу првима.

Део разлога што на дивљим депонијама поред магистралних и аутопутева имамо зарђале остатке аутомобила и беле технике из доба електрификације, поред којих су лешеви животиња и гомиле шута – лежи у деценијској изолацији и сиромаштву. Ипак, већи део одговорности сами сносимо. И казнена политика је блага, ретко ко бива и опоменут, а камоли кажњен због бацања ђубрета и загађивања природе. Многе земље су баш високим новчаним казнама стале на пут нехигијени и загађењу.

А могло би да буде другачије, много боље. Није Србија толико сиромашна да не можемо ништа да учинимо по питању чистоће. Нема човека који не зна низ примера како се то може постићи у свакодневном животу, али ћемо прилично ретко срести некога ко је спреман да сатима (минутима, секундама) носи папирић од чоколаде и баци га у канту за отпатке. Бацајући га на улицу, многи сматрају да постоји неко други ко је плаћен да за њима чисти.