Brutalna fotografija na naslovnoj strani "Politike"  danas ima za cilj da vas šokira. Odmerene i ozbiljne novine retko se odlučuju da objave tako potresne prizore. Ove scene pogotovo će teško pasti ljubiteljima životinja, ali je to, verovatno, jedini način da skrenemo pažnju na nedopustivu prljavštinu u Srbiji. Samim tim, da pokušamo da pokrenemo stvari sa "mrtve tačke", da ovako strašnih scena u našoj zemlji više ne bude. Činjenica je da čistoća i ekologija dolaze na dnevni red sa određenim stepenom ekonomskog razvoja, ali ne moramo baš da čekamo da imamo dohodak po stanovniku od 6.000 dolara da bismo prestali da bacamo otpatke kroz prozore i po ulici i da skoro svaki dostupan kutak prirode pretvaramo u deponiju. Neekološkim ponašanjem sve drastičnije uništavamo naše vodotokove koji će u budućnosti biti vredniji od nafte, zagađujemo naše njive i šume.

Možda smo se, a najgore bi bilo ako je tako, već i navikli, pomirili se sa činjenicom da živimo okruženi prljavštinom, pa i ne obraćamo previše pažnju. No, svedoci naše nebrige su, nažalost, i sve brojniji posetioci naše zemlje, kojima ne može da promakne da Srbija ima ozbiljan problem sa javnom higijenom.

Kada se krene putevima Srbije, sa strane, umesto cveća i pokošene trave, srećemo prizore koji zaprepašćuju naše goste, nenavikle ni na mnogo blaže manifestacije nemara, prljavštine i zapuštenosti. Čitaoci "Politike" iz inostranstva (o tome opširnije u posebnom tekstu), odazvali su se na naš poziv i poslali brojne sugestije i primere kako se to radi u drugim zemljama.

Turisti iz zemalja u kojima vlada visoka ekološka svest (a oni najčešće putuju po svetu), ako se i odluče da posete baš Srbiju, imaće veoma pomešane utiske kada ovde dođu. Teško ćemo gostoprimstvom i ljubaznošću uspeti da ih navedemo da zaborave poluraspadnute pse i zarđale karoserije "tristaća" i "lada". Ili, prosto, gomile smeća na ulicama i odmorištima pored puta, kao i nehigijenske toalete. Naprotiv, mnogo je verovatnije da će prijateljima i poznanicima, kada se vrate u svoje cvetne oaze, baš te utiske preneti među prvima.

Deo razloga što na divljim deponijama pored magistralnih i autoputeva imamo zarđale ostatke automobila i bele tehnike iz doba elektrifikacije, pored kojih su leševi životinja i gomile šuta – leži u decenijskoj izolaciji i siromaštvu. Ipak, veći deo odgovornosti sami snosimo. I kaznena politika je blaga, retko ko biva i opomenut, a kamoli kažnjen zbog bacanja đubreta i zagađivanja prirode. Mnoge zemlje su baš visokim novčanim kaznama stale na put nehigijeni i zagađenju.

A moglo bi da bude drugačije, mnogo bolje. Nije Srbija toliko siromašna da ne možemo ništa da učinimo po pitanju čistoće. Nema čoveka koji ne zna niz primera kako se to može postići u svakodnevnom životu, ali ćemo prilično retko sresti nekoga ko je spreman da satima (minutima, sekundama) nosi papirić od čokolade i baci ga u kantu za otpatke. Bacajući ga na ulicu, mnogi smatraju da postoji neko drugi ko je plaćen da za njima čisti.