Тесна победа Мадура

Изабраник преминулог лидера боливарске револуције Уга Чавеса, Николас Мадуро постао је нови председник Венецуеле пошто је на изборима у недељу освојио изненађујуће тесну победу (50,66 одсто) над опозиционим лидером Енрикеом Каприлесом (49,07 одсто). Уколико се реше приговори и оспоравања на регуларност избора, Мадуров председнички мандат ће трајати до јануара 2019. када би Угу Чавесу који је изабран у октобру прошле године и због болести није успео да положи председничку заклетву у јануару истекао трећи мандат.

Мадуро је добио седам и по милиона гласова, а његов противник Каприлес, који је пре шест месеци одмеравао снаге и са Угом Чавесом, знатно више него што се очекивало – 7.240.000 гласова.

Исход одражава стање у дубоко подељеној земљи, само месец дана после смрти великог вође. С једне стране су маргинализовани слојеви којима је чавизам донео први пут у историји значајно побољшање животних услова, а са друге су средња класа и олигархија који траже функционалну државу, тржишну привреду, крај хроничним несташицама, већу безбедност на улицама, ефикаснију нафтну индустрију, сигурније услове за приватно предузетништво... Хоће ли чавизам, социјалистички покрет, који је употребом петродолара учинио да се први пут у историји јасно чује глас сиромашних маса, успети да преживи смрт свога вође? То према мишљењу многих стручњака зависи од прилива петродолара који је знатно успорен у последњим годинама владавине Чавеса.

Пре него што је дошао на власт 1999. Венецуела је производила 3,3 милиона барела дневно, а цена барела је била око десет долара. Данас из бушотина излази око 2,2 милиона барела, али се барел продаје за 105 долара. Од та 2,2 милиона барела, 450.000 дневно одлази у Кину у замену за кинеске инвестиције у Венецуели, 100.000 барела иде у карипске земље у склопу система познатог под именом „Петро-Кариби” којим је обухваћено 18 земаља. Још 70.000 дневно чависти дају Куби, од чега, како тврди мадридски „Паис”, ова земља за своје потребе троши само један део. Други део извози по тржишним ценама, чиме се солидарно помаже кубански социјализам.

Осим тога, 900.000 барела се дневно троши у Венецуели, где литар бензина кошта само 0,015 евра по званичном, или 0,0026 по црном курсу. Ако настави да својим грађанима продаје бензин по овако багателној цени, Венецуела ће наставити да годишње губи око осам милијарди долара (око шест милијарди евра).

Ако се томе додају и посебни уговори испоруке нафте (Аргентини на пример), Венецуели остаје само 900.000 барела дневно за извоз по тржишној цени од 105 или 106 долара по барелу.

Висока инфлација, ниска конкурентност венецуеланске привреде, додатни су проблеми Чавесовог економског експеримента, који је донео добробити сиротињи, али због чијих мањкавости земља клизи у кризу.

Због свега тога, Николаса Мадура, који је победио са најмањом разликом у последњих педесет година председничких избора, чекају тешка економска времена. Процене независних економиста су да ће држава морати знатно да смањи своје трошкове и да скреше социјална давања која су карактерисала Чавесов социјализам.

Навикли на Чавесове комотне победе када су његови противници бивали поражени са двоцифреном процентуалном разликом, Венецуеланци су свесни да овај модел боливарског социјализма мора из темеља да се реформише уколико жели да преживи. Социјализам после Чавеса мораће да се подмаже са знатно већим и скупљим петродоларима него до сада.