Потези за историју

Критичари наших најбољих рукометаша који су тврдили како је успех на Десетом европском првенству одржаном прошле године пре свега плод тога што се играло у Србији, нису били у праву: овог месеца „сребрни” момци нису могли да победе Аустрију, која се никада у историји није квалификовала за континентални шампионат (2010. играла као домаћин) – у Зрењанину...

Репрезентација Србије је, освајањем само једног бода у два меча са Аустријанцима, играна у размаку од неколико дана, угрозила пласман на Европско првенство у Данској, који зависи од преостала два кола у јуну, у којем чека и најтежа утакмица квалификација, у Русији...

Да ли ће генерација асова који су пре само 15 месеци подсетили на славна времена нашег рукомета, сићи са сцене правим дебаклом? Иза ове екипе је пет утакмица у низу без победе, укључујући три тешко поднета пораза на Светском шампионату у Шпанији у јануару.

Можда је требало послушати саме играче, који су још после пораза од Словеније у Сарагоси – пре осмине финала, почели да причају о повлачењу из националног тима. Из Шпаније су се вратили с поруком да је време да се, због њихових година, здравља, простора за млађе играче, опросте од најдражег дреса. Ипак, нашли су се у ситуацији да вагају, да ли да одбију позив за наставак квалификација и евентуално се изложе анализи њиховог патриотизма (захвалио се Вучковић).

И да је све идеално, било би питање може ли се до одговарајућег резултата у Русији. А ни не зна се да ли ће играти капитен Илић, на чију иницијативу се Никчевић вратио у тим за Аустрију, стожер Станић који каже како је селектор Вуковић причао једно, а играчи радили друго, Тоскић којег није било у Зрењанину због раније заказаних приватних обавеза...

Већих разлога за бригу нема, ако слушате председника Рукометног савеза Србије. „Увек смо вукли добре потезе, тако ће бити и сад”, лаконски каже Велимир Марјановић.

Могуће је да ће у наредном периоду бити повучен добар потез. Али, не да нису увек били такви, него их у протеклом периоду није било много, већ толико да је Марјановић на „добром” путу да (п)остане један од најнеуспешнијих вођа у историји наших најпопуларнијих колективних спортова. На почетку осме године његовог руковођења, биланс репрезентације је једна медаља, од могућих девет. То је и једини резултат на великим такмичењима бољи од осмог места (на три се нисмо ни пласирали). Само су два учинка боља од оног из јануара 2006. године, после којег је тадашње руководство поднело колективну оставку...

На питање „Ко ће сносити одговорност за бруку са Аустријом?”, Марјановић има спреман одговор:

„Наравно, када год је у питању неуспех, одговорност је на председнику Савеза, мени”.

Дан касније, главна рукометна тема је ипак била одговорност селектора. Друго вероватно није ни могло да се очекује, ако се зна да су у Марјановићевој ери дефиловали тренери. Не рачунајући Веселина Вујовића, који је поднео оставку неколико месеци по доласку актуелног председника, на челу националног тима била су четворица: Јовица Елезовић, Јовица Цветковић, Сеад Хасанефендић и Веселин Вуковић.

Велимир Марјановић (47 година, рођен у Банатском Карловцу), у рукомету је дуже од три деценије. По образовању је дипломирани правник, а „по професији – увек полицајац”, како је рекао у једном од првих интервјуа као челник рукометне организације. Мало је било председника

у нашем спорту (одбојку води Боричић од 1992, у стрељаштву Стевановић био челник од 1997. до ове године), који су уживали поверење какво је указивано њему. Трећи мандат му истиче 2016. године: оба пута га је Скупштина РСС реизабрала једногласно – 2009. су гласала 73, а лане 60 делегата.

Раскорак између чврсте власти и резултата, не мора да чуди у српском спорту у којем је, изгледа, већа шанса да председник напусти неки савез ако – има великих такмичарских домета. Недавно је, после седам и по година, смењен Велибор Совровић, председник Ватерполо савеза Србије, у којем је медаље тешко и набројати. У Кошаркашком савезу Србије, пре две године, никоме није падало на памет да нови мандат заслужује Драган Капичић, иако су непосредно пре тога остварена једина два вредна резултата наше игре под обручима у последњих десет година (европско „сребро” 2009. и четврто место 2010. на Светском првенству, на којем нас је финала коштао судијски пропуст).

Совровић и Капичић нису успели да обезбеде сва потребна финансијска средства, знатним делом управо због – резултата репрезентације. Ватерполистима, са стручним штабом, овог часа се дугује 881.781 евро, највише по основу обећаних премија. Капичић се 2010. нашао на мети због неисплаћених премија играчима за медаљу у Пољској. А било би чудо да је обезбеђен сав новац, после силних бродолома кошаркаша, укључујући онај из 2007. због којег се није ни отишло на Олимпијске игре у Пекингу.

Рукометни савез Србије није у дуговима. Уосталом, у његовом Управном одбору је и онај који, у виду националног признања, добија „премију” за бронзану медаљу на Европском првенству 1996. године, на којем није био у националном тиму, ни на једној утакмици. Револтирани асови из те генерације кажу да је „неко очигледно направио грешку” и да их „само интересује ко”.