Potezi za istoriju

Kritičari naših najboljih rukometaša koji su tvrdili kako je uspeh na Desetom evropskom prvenstvu održanom prošle godine pre svega plod toga što se igralo u Srbiji, nisu bili u pravu: ovog meseca „srebrni” momci nisu mogli da pobede Austriju, koja se nikada u istoriji nije kvalifikovala za kontinentalni šampionat (2010. igrala kao domaćin) – u Zrenjaninu...

Reprezentacija Srbije je, osvajanjem samo jednog boda u dva meča sa Austrijancima, igrana u razmaku od nekoliko dana, ugrozila plasman na Evropsko prvenstvo u Danskoj, koji zavisi od preostala dva kola u junu, u kojem čeka i najteža utakmica kvalifikacija, u Rusiji...

Da li će generacija asova koji su pre samo 15 meseci podsetili na slavna vremena našeg rukometa, sići sa scene pravim debaklom? Iza ove ekipe je pet utakmica u nizu bez pobede, uključujući tri teško podneta poraza na Svetskom šampionatu u Španiji u januaru.

Možda je trebalo poslušati same igrače, koji su još posle poraza od Slovenije u Saragosi – pre osmine finala, počeli da pričaju o povlačenju iz nacionalnog tima. Iz Španije su se vratili s porukom da je vreme da se, zbog njihovih godina, zdravlja, prostora za mlađe igrače, oproste od najdražeg dresa. Ipak, našli su se u situaciji da vagaju, da li da odbiju poziv za nastavak kvalifikacija i eventualno se izlože analizi njihovog patriotizma (zahvalio se Vučković).

I da je sve idealno, bilo bi pitanje može li se do odgovarajućeg rezultata u Rusiji. A ni ne zna se da li će igrati kapiten Ilić, na čiju inicijativu se Nikčević vratio u tim za Austriju, stožer Stanić koji kaže kako je selektor Vuković pričao jedno, a igrači radili drugo, Toskić kojeg nije bilo u Zrenjaninu zbog ranije zakazanih privatnih obaveza...

Većih razloga za brigu nema, ako slušate predsednika Rukometnog saveza Srbije. „Uvek smo vukli dobre poteze, tako će biti i sad”, lakonski kaže Velimir Marjanović.

Moguće je da će u narednom periodu biti povučen dobar potez. Ali, ne da nisu uvek bili takvi, nego ih u proteklom periodu nije bilo mnogo, već toliko da je Marjanović na „dobrom” putu da (p)ostane jedan od najneuspešnijih vođa u istoriji naših najpopularnijih kolektivnih sportova. Na početku osme godine njegovog rukovođenja, bilans reprezentacije je jedna medalja, od mogućih devet. To je i jedini rezultat na velikim takmičenjima bolji od osmog mesta (na tri se nismo ni plasirali). Samo su dva učinka bolja od onog iz januara 2006. godine, posle kojeg je tadašnje rukovodstvo podnelo kolektivnu ostavku...

Na pitanje „Ko će snositi odgovornost za bruku sa Austrijom?”, Marjanović ima spreman odgovor:

„Naravno, kada god je u pitanju neuspeh, odgovornost je na predsedniku Saveza, meni”.

Dan kasnije, glavna rukometna tema je ipak bila odgovornost selektora. Drugo verovatno nije ni moglo da se očekuje, ako se zna da su u Marjanovićevoj eri defilovali treneri. Ne računajući Veselina Vujovića, koji je podneo ostavku nekoliko meseci po dolasku aktuelnog predsednika, na čelu nacionalnog tima bila su četvorica: Jovica Elezović, Jovica Cvetković, Sead Hasanefendić i Veselin Vuković.

Velimir Marjanović (47 godina, rođen u Banatskom Karlovcu), u rukometu je duže od tri decenije. Po obrazovanju je diplomirani pravnik, a „po profesiji – uvek policajac”, kako je rekao u jednom od prvih intervjua kao čelnik rukometne organizacije. Malo je bilo predsednika

u našem sportu (odbojku vodi Boričić od 1992, u streljaštvu Stevanović bio čelnik od 1997. do ove godine), koji su uživali poverenje kakvo je ukazivano njemu. Treći mandat mu ističe 2016. godine: oba puta ga je Skupština RSS reizabrala jednoglasno – 2009. su glasala 73, a lane 60 delegata.

Raskorak između čvrste vlasti i rezultata, ne mora da čudi u srpskom sportu u kojem je, izgleda, veća šansa da predsednik napusti neki savez ako – ima velikih takmičarskih dometa. Nedavno je, posle sedam i po godina, smenjen Velibor Sovrović, predsednik Vaterpolo saveza Srbije, u kojem je medalje teško i nabrojati. U Košarkaškom savezu Srbije, pre dve godine, nikome nije padalo na pamet da novi mandat zaslužuje Dragan Kapičić, iako su neposredno pre toga ostvarena jedina dva vredna rezultata naše igre pod obručima u poslednjih deset godina (evropsko „srebro” 2009. i četvrto mesto 2010. na Svetskom prvenstvu, na kojem nas je finala koštao sudijski propust).

Sovrović i Kapičić nisu uspeli da obezbede sva potrebna finansijska sredstva, znatnim delom upravo zbog – rezultata reprezentacije. Vaterpolistima, sa stručnim štabom, ovog časa se duguje 881.781 evro, najviše po osnovu obećanih premija. Kapičić se 2010. našao na meti zbog neisplaćenih premija igračima za medalju u Poljskoj. A bilo bi čudo da je obezbeđen sav novac, posle silnih brodoloma košarkaša, uključujući onaj iz 2007. zbog kojeg se nije ni otišlo na Olimpijske igre u Pekingu.

Rukometni savez Srbije nije u dugovima. Uostalom, u njegovom Upravnom odboru je i onaj koji, u vidu nacionalnog priznanja, dobija „premiju” za bronzanu medalju na Evropskom prvenstvu 1996. godine, na kojem nije bio u nacionalnom timu, ni na jednoj utakmici. Revoltirani asovi iz te generacije kažu da je „neko očigledno napravio grešku” i da ih „samo interesuje ko”.