СИНАТРИНА ДОКТРИНА

Не сопственом вољом, постали смо кибицери шаховске партије Владимира Путина и Џорџа В. Буша у којој су одабрали компликовану варијанту косовског отварања. И док овде многи очекују да руски џудиста победи америчког ранчера и тако за турнирску награду добије колевку српства, партија је необична по томе што кибицери имају мањи преглед игре од самих играча.

Опасна партија, јер искуство учи да борба за колевку која метафорично оличава Србију често није била циљ промишљене руске политике, више инструмент, некад коришћен према Западу, некад за домаћу употребу. Исто важи за Американце. Идемо редом.

Догађаји после америчког тријумфа у хладном рату ослабили су Русију у сваком погледу. Повукла се из Источне Европе, напустила Блиски исток, заборавила на Африку, централну Азију препустила америчким нафташима и оружарима.

Окренута себи, била је загледана у бившу Југославију и њене ратове. Перцепција југотрауме као нечега што може да се догоди и Руској Федерацији. Страх од домаћих сепаратистичких покрета умногоме је формирао руску позицију. Заједничка судбина угрожених интегритета.

Ова пројекција, која је популарни климакс доживела поређењима ратова на Косову и у Чеченији, одредила је руско инсистирање на принципу националног суверенитета који западни умови често не успевају да прате. Важност овог фактора учинила је да се после рушења Берлинског зида други балкански региони готово изгубе из руске визуре. Бивши "мали брат" Бугарска преко ноћи и без речи нестала је из дискурса руске јавности. У фокусу Русије били су само Југославија и њени дезинтеграциони процеси.

Руси могу мало да знају о Србији, али многобројне сличности "историјских судбина" утицале су да Руси имају више емпатија према Србима него географски ближим Украјинцима. Такве пројекције нашле су места у руској спољној политици која је на Балкану добила идеалну позорницу. Постала је реторичка радионица за показивање руске жеље да себи врати статус велике силе. Истовремено је разоткривала недостатак стварног капацитета и сву расцепканост спољне политике коју су покушавали да воде фолклорни националисти попут Владимира Жириновског испијајући здравице руско-српском пријатељству и нападајући "мондијалистичке завере".

Културолошка, верска и братска блискост Руса и Срба и данас је омиљена тема руске радикалне национал-патриотске опозиције, али она никада није била темељ званичних акција. Кремљ је покушавао да остави утисак да независном политиком утиче на догађаје како би прикрио чињеницу да му је простор дејства ограничен и да су Руси у суштини следили политику Запада.

"У Приштини смо били први, као некад у Берлину", хвалио се неки руски војни званичник, али акција је разоткрила све слабости. Тадашњи шеф дипломатије Игор Иванов обавештен је у последњи час па се дистанцирао. Све се свело на престиж који се убрзо претворио у сарадњу са британским војницима Кфора. Борис Јељцин је у дневнику написао да нису остварене никакве војне или дипломатске предности.

Нису, али док је Слободан Милошевић нама овде величао акцију Руса, на Западу су хвалили руску кооперативност. Плашим се да су овде многи заборавили да је Путин октобра 2000. свет и тадашњу опозицију шокирао неспремношћу да призна победу Војислава Коштунице и позивом да он и Милошевић дођу на консултације у Москву.

Много тога се променило. Посебно откако је Путинова дипломатија прихватила британске постулате о интересу као врхунском жрецу националне политике. Русија не крије намеру да буде присутна свугде где је то њој важно. Када најоштрије критикује Бушов унилатерализам и натовско напредовање на исток, а у говору поводом Дана победе над фашизмом каже да га неке ствари подсећају на Трећи рајх, Путин недвосмислено показује шта хоће, а шта неће. Хоће да се Русија уважава и консултује. Неће диктате.

Велики су поново почели да укрштају мачеве. Али, ако свет није заратио због Кореје или током кубанске ракетне кризе, сада сигурно неће. Руско-амерички односи јесу захладнели, као што су и односи Русије са ЕУ, али приче о новом хладном рату су у најгорем случају преурањене, у најбољем преувеличане.

Контролисано заоштравање је на нивоу реске дипломатске реторике. Правила игре су витешка. После окршаја – било да се ради о Ираку, Ирану, руској енергетској политици, било о америчком одбрамбеном штиту – Путин и Буш спремни су да партнерски причају.

Овој листи сада се придружило и Косово. Проблем је полигон на коме се Американци и Руси међусобно тестирају, знајући унапред да овакав или онакав исход неће битно нарушити њихове односе који имају више интересе и крупније проблеме. И док се они навикавају на неку нову равнотежу, ова лакмус проба је више него неугодна јер нам – што претпостављам да не желимо – одређује или кисело или базно стање.

Ако се изузме енергетска политика, као резерва руског утицаја на Балкану, питање је које конкретне политичке интересе има Москва, сем домаћих, за чврст став о Косову. У овој фази изгледа да се више ради о симулацији велике геополитичке игре на друге теме него о садржајној дугорочној регионалној стратегији.

Алтруизма ту нема. Буш Србији поручује да се помири са судбином да "више никада" неће владати Косовом и заузврат обећава да ће да погура наше приближавање евроатлантским интеграцијама и улазак у ЕУ. Путин понавља да решење мора да буде прихватљиво Београду, а шта ако подршку условљава уласком руског капитала или нашим одустајањем од чланства у НАТО-у?

Руси су против наметања решења силом и принципом суверенитета и територијалног интегритета бране Србију. Да не изгубе Чеченију, где су користили силу. Американци принципом самоопредељења бране Косово да би Европљанима увалили "врућ кромпир" и показали да не ратују баш са свим муслиманима света. Брига их за Курде.

Интереси, и само интереси. Принципи су мање важна ствар. Велики раде оно што хоће, мали оно што морају, говорио је антички мислилац Тукидит. Без обзира на то какав је, и без обзира на то што је у одласку, Буш ће зарад Американаца морати да се навикне на Путинове долазеће Русе. Верујем да ће то бити највећи домет њиховог скорог сусрета у Мејну.