Траже закон о псима водичима

Недостатак јавног улагања у инфраструктуру, неодговарајући прописи у грађевинарству, али и њихово непоштовање, недостатак свести о проблемима приступачности главни су налази јуче представљеног извештаја канцеларије Хендикеп интернешенела за југоисточну Европу о слободном кретању особа са инвалидитетом.

У пракси то значи – неприлагођени ивичњаци, кратко трајање зеленог светла на семафору, неодговарајућа паркинг места, непостојање ознака на Брајевом писму у лифтовима и низ других препрека које онемогућавају слободно кретање ових људи.

Истраживачи су нарочито покушали да укажу на концепт непрекинутог ланца кретања који подразумева да особа са инвалидитетом може слободно да користи превозна средства, да улази у приватне и јавне зграде без препрека. Да би се то остварило, како је рекла Лиза Адамс, представник Хендикеп интернешенела, уз ортопедска помагала неопходни су и персонални асистенти, преводиоци за гестовни језик и бројна прилагођавања спољашњег простора, али и закона.

Ситуација у нашој земљи не разликује се знатно од оне у Албанији, Босни и Херцеговини, Црној Гори и Македонији где је, такође, обављено испитивање. Важећи закон о планирању и изградњи Србије предвиђа обавезу инвеститора да зграду прилагоди потребама особа са инвалидитетом. Међутим, како је јуче речено, упркос пропустима до сада није поднета ниједна тужба против градитеља.

Као један од примера добре праксе из наше земље истакнут је сервис персоналних асистената који је као пробни програм од 2003. до 2006. године реализовао Центар за самостални живот инвалида. Новац за тај пројекат обезбедили су Министарство спољних послова Ирске и наше Министарство за рад, запошљавање и социјалну политику. Личног асистента имало је 70 особа из пет градова Србије чији се квалитет живота у том периоду битно побољшао. Дамјан Татић, из Центра за самостални живот, наводи да је петоро корисника тог програма нашло посао, један се оженио, двоје се преселило из села у град, неки су постали политички ангажовани, а други наставили школовање.

Да би већи број особа са инвалидитетом имао личног асистента, неопходан је новац који локалне самоуправе нису у могућности да обезбеде.

Весна Несторовић, председница Удружења слепих и слабовидих "Бели штап", саопштила је да у Србији не постоји ниједан перипатолог са лиценцом који би око 12.000 слепих и слабовидих учио да што боље користе остала чула. Још неки од проблема са којима се те особе суочавају јесу, како је рекла, и то што су школски програми ограничени на узраст од шест до 15, односно 19 година, као и непостојање закона о псима водичима.