Чех у служби Србије

Специјално за "Политику"
Праг, маја –  Првог маја навршило се 200 година од рођења Франтишека – Фрање Заха, чешког револуционара, првог српског генерала, борца за слободу и сарадњу словенских народа... Овај јубилеј обележен је недавно у Чешкој научним скупом који су организовали Институт за славистику Масариковог универзитета у Брну, Историјски институт Чешке академије наука (огранак Брно) и Јужноморавски округ.

Тако нешто није код нас организовано, а вероватно и неће у догледно време, иако је реч о човеку који је Србе сигурно најбоље познавао и за њих највише учинио од свих странаца тог времена. У Србији је боравио, с краћим прекидима, укупно скоро три и по деценије, од 1843. до 1880. године – управо у време дефинитивног ослобађања од Отоманске империје, као и првих крупних корака у европеизацији. У свему томе је дао Србији огроман допринос о којем код нас знају само професионални историчари. Основао је Артиљеријску школу, како се звала најпре српска Војна академија, и био њен управник, био је први српски генерал, затим начелник Генералштаба, први српски војни пензионер... У рату с Турцима изгубио је ногу. "Чех, па српски генерал и то ништа мање него први" – зачудиће се немало оних који су од српске историје запамтили само битке које су Срби добијали (од оних изгубљених само Косовску), а из чешке историје само војника Швејка.

Имао је крупну улогу у стварању националног државно-политичког програма Србије, познатог као "Начертаније" Илије Гарашанина. Његов план односно Плана Фрање Заха, како је називан програм који је саставио, послужио је као основа за "Начертаније". Гарашанин га је примерио стварној снази и могућностима Србије.

Франтишек Александар Зах (1.05.1807 – 14.1.1892) био је изузетно широко и свестрано образован, високоморалан и принципијелан човек, дубоко посвећен идеји ослобађања и сарадње словенских народа. Сарађивао је, дружио се и пријатељевао с највећим личностима у историји словенских народа 19. века, био је један од организатора првог Свесловенског конгреса, одржаног 1848. године у Прагу. На том скупу од Срба је учествовао, иначе, само Вук Стефановић Караџић, али је са Захом већ био један боравак и мисија у Србији тако да се може рећи да је на неки начин тамо заступао и Србе.

О Заху, на научном скупу у Брну, углавном у контексту српско-чешких веза и доприноса модернизацији Србије, говорили су Ладислав Хлатки, Иван Доровски, Рихард Стојар и Властимил Шилдбергер, а са српске стране доцент са Катедре за историју Филозофског факултета у Београду Сузана Рајић. Она је у свом саопштењу, пре свега, резимирала то  што је у српској историографији проучавано и закључено о Заху и у том контексту приметила: "Кратко историјско памћење је добро позната карактеристика српског народа. Због тога нисмо успели да однегујемо ваљан однос и одамо поштовање најзаслужнијим људима из сопствене прошлости, иако смо  захваљујући њиховом пожртвовању и храбрости добили државу. Та српска неблагодарност, на сву срећу, није стигла Фрању Заха. На то је битно утицала важност догађаја у којима је учествовао, и у којима је оставио значајне резултате и свој лични печат. Ова констатација се односи углавном на представнике српске историографије, док су име и дело Фрање Заха широј јавности мало познати, уосталом, као и цела друга половина 19. века, иако је она за напредак и модернизацију Србије изузетно важна, препуна реформи, усавршавања државних институција, успостављања међународних односа итд".