Čeh u službi Srbije

Specijalno za "Politiku"
Prag, maja –  Prvog maja navršilo se 200 godina od rođenja Františeka – Franje Zaha, češkog revolucionara, prvog srpskog generala, borca za slobodu i saradnju slovenskih naroda... Ovaj jubilej obeležen je nedavno u Češkoj naučnim skupom koji su organizovali Institut za slavistiku Masarikovog univerziteta u Brnu, Istorijski institut Češke akademije nauka (ogranak Brno) i Južnomoravski okrug.

Tako nešto nije kod nas organizovano, a verovatno i neće u dogledno vreme, iako je reč o čoveku koji je Srbe sigurno najbolje poznavao i za njih najviše učinio od svih stranaca tog vremena. U Srbiji je boravio, s kraćim prekidima, ukupno skoro tri i po decenije, od 1843. do 1880. godine – upravo u vreme definitivnog oslobađanja od Otomanske imperije, kao i prvih krupnih koraka u evropeizaciji. U svemu tome je dao Srbiji ogroman doprinos o kojem kod nas znaju samo profesionalni istoričari. Osnovao je Artiljerijsku školu, kako se zvala najpre srpska Vojna akademija, i bio njen upravnik, bio je prvi srpski general, zatim načelnik Generalštaba, prvi srpski vojni penzioner... U ratu s Turcima izgubio je nogu. "Čeh, pa srpski general i to ništa manje nego prvi" – začudiće se nemalo onih koji su od srpske istorije zapamtili samo bitke koje su Srbi dobijali (od onih izgubljenih samo Kosovsku), a iz češke istorije samo vojnika Švejka.

Imao je krupnu ulogu u stvaranju nacionalnog državno-političkog programa Srbije, poznatog kao "Načertanije" Ilije Garašanina. Njegov plan odnosno Plana Franje Zaha, kako je nazivan program koji je sastavio, poslužio je kao osnova za "Načertanije". Garašanin ga je primerio stvarnoj snazi i mogućnostima Srbije.

František Aleksandar Zah (1.05.1807 – 14.1.1892) bio je izuzetno široko i svestrano obrazovan, visokomoralan i principijelan čovek, duboko posvećen ideji oslobađanja i saradnje slovenskih naroda. Sarađivao je, družio se i prijateljevao s najvećim ličnostima u istoriji slovenskih naroda 19. veka, bio je jedan od organizatora prvog Sveslovenskog kongresa, održanog 1848. godine u Pragu. Na tom skupu od Srba je učestvovao, inače, samo Vuk Stefanović Karadžić, ali je sa Zahom već bio jedan boravak i misija u Srbiji tako da se može reći da je na neki način tamo zastupao i Srbe.

O Zahu, na naučnom skupu u Brnu, uglavnom u kontekstu srpsko-čeških veza i doprinosa modernizaciji Srbije, govorili su Ladislav Hlatki, Ivan Dorovski, Rihard Stojar i Vlastimil Šildberger, a sa srpske strane docent sa Katedre za istoriju Filozofskog fakulteta u Beogradu Suzana Rajić. Ona je u svom saopštenju, pre svega, rezimirala to  što je u srpskoj istoriografiji proučavano i zaključeno o Zahu i u tom kontekstu primetila: "Kratko istorijsko pamćenje je dobro poznata karakteristika srpskog naroda. Zbog toga nismo uspeli da odnegujemo valjan odnos i odamo poštovanje najzaslužnijim ljudima iz sopstvene prošlosti, iako smo  zahvaljujući njihovom požrtvovanju i hrabrosti dobili državu. Ta srpska neblagodarnost, na svu sreću, nije stigla Franju Zaha. Na to je bitno uticala važnost događaja u kojima je učestvovao, i u kojima je ostavio značajne rezultate i svoj lični pečat. Ova konstatacija se odnosi uglavnom na predstavnike srpske istoriografije, dok su ime i delo Franje Zaha široj javnosti malo poznati, uostalom, kao i cela druga polovina 19. veka, iako je ona za napredak i modernizaciju Srbije izuzetno važna, prepuna reformi, usavršavanja državnih institucija, uspostavljanja međunarodnih odnosa itd".