Изгубљена година

Хоћете ли веровати представницима ДС-а, ДСС-а и Г17 плус ако за коју недељу, а сва је прилика да хоће, поново крену у изборну кампању и почну изнова да обећавају борбу за очување Космета у саставу Србије, наставак преговора са ЕУ, смањење незапослености, криминала и корупције, повећање страних инвестиција и животног стандарда. А знате да је реализација ових обећања стопирана читавих годину дана (од новембра прошле године, када су расписани избори до новембра ове, када би најкасније, у случају нових избора, требало да буде изабрана влада). И да ће из буџета за нове изборе бити потрошено око 1,75 милијарди динара наших пара, само због тога што председник и премијер нису могли да се договоре чија странка треба да да министра полиције, а чија шефа БИА.

Колико пре два дана, Борис Тадић, председник Србије и лидер Демократске странке, изјавио је да је ДС спреман да истог тренутка потпише коалициони споразум о формирању владе, али да неће одустати од својих основних циљева, очувања интегритета државе и чланства у Европској унији.

Да ли је зато тражио да његова странка контролише МУП? Не, већ зато што, како је рекао: "Србијом харају криминалци". Али, ако је то тачно, зашто је онда пре протеклог викенда пристао да ДСС-у припадне ресор унутрашњих послова, па се онда предомислио. Ако је ситуација толико драматична по питању криминала, онда се ваљда ниједног тренутка не размишља о томе да се ономе ко је до сада дужио тај ресор и довео земљу у такву ситуацију дозволи да остане на тој функцији.

Истовремено, функционер ДСС-а Зоран Лончар позвао је ДС "да се одупре притисцима и намерама да се споља постављају конкретна решења за службе безбедности у Србији". Судећи по ономе што је јуче изјавио високи званичник ЕУ Хавијер Солана ("мислим да председник мора да контролише безбедносне службе, чак и министра унутрашњих послова"), такве примедбе нису без основа.

Ипак, има ли логике да је неко споља наложио Тадићевој странци да ДСС-у поново повери избор шефа Безбедносно-информативне агенције будући да је управо то писало у последњој понуди ДС-а о подели ресора? Или се можда Лончарева примедба односи на Тадићева кадровска решења у ресору одбране, која ДСС сматра спорним. Али зар би онда Коштуничина странка пристала да у својој последњој понуди Тадићевој партији понуди баш тај ресор?

И ако ДСС сумња да је Тадић толико подложан притиску споља, зашто би му понудио да председава Савету за безбедност, који координира рад свих безбедносних структура.

Тешко је из тих контрадикторних изјава и потеза извући принцип којим се те странке руководе. Баш као што је тешко поверовати да се ДС и ДСС отимају о БИА и полицију због тога што горе од жеље да ухвате Ратка Младића и омогуће наставак преговора са ЕУ. Коштуничина странка већ је имала прилику да то учини, а није, док би тадићевци, да им је заиста само до тога стало и да верују да је то лако извести, прихватили понуђено место заменика шефа БИА-е, задуженог за сарадњу с Хашким трибуналом.

После тромесечних преговора о формирању владе остаје мучан утисак да је начин на који су то чинили Тадић и Коштуница у супротности са оним за шта се декларативно залажу – стабилне институције и јединство у борби за очување јужне српске покрајине.

Јер, какав ауторитет могу да имају први човек БИА-е и начелник Генералштаба Војске Србије, таман и да су најстручнији, кад њихови подређени гледају огољену страначку трговину челним функцијама институција које треба да буду гаранти безбедности земље.

И колико ће озбиљно представници међународне заједнице убудуће узимати у обзир поруке о Космету које јој буду упућивали премијер, чија влада одавно више нема легитимитет, или председник државе, која у периоду када се одлучује о њеном суверенитету и територијалном интегритету месецима не успева да конституише скупштину, формира владу и комплетира Уставни суд?

И о каквом путу ка ЕУ говоримо, када смо дошли у ситуацију да би прва значајнија позиција Србије у европским институцијама – место председавајућег Комитета министара Савета Европе – могла да остане упамћена по томе што је овим телом председавао министар иностраних послова техничке владе (Вук Драшковић) који је на ту функцију дошао уредбом, а не вољом парламентарне већине, како закон налаже.