Шминкање мртваца

У Србији је поново ванредна одбрана од поплава, не само због река, него и због новог таласа шунда и кича како у штампаним медијима тако и на телевизији. Многи интелектуалци сматрају да је на делу опет смишљена акција власти да наркотизује народ у невољи. Не бих се сложио, јер постоји логично питање: шта друго да раде у слободном времену милиони пензионисаних, отпуштених, беспослених и сиромашних грађана свих узраста? Ако им се чита, таблоиди су најјефтинији. Ако им је до забаве, телевизија је најраспрострањенија. Ако им је до музике, мобилни телефон има и слушалице. Ето објашњења због чега „жута штампа” има највеће тираже, а „жвакаћа гума за очи” се у Србији користи, просечно, дуже од пет сати дневно. И тако нам се свакодневица тривијализује у подземљу масовне културе.

Ако то није намера, шта је по среди? Мислим да у таблоидизацији медија видимо на делу „фикс идеју” либералне идеологије у периоду транзиције. Све треба да уреди борба на тржишту што подједнако важи за културне установе, којима, ваљда, припадају и масовни медији. Приватни, комерцијални медији неспорни су победници у глобализацији културе – они доминирају у читавом свету. Но, да би оваква „индустрија свести” успешно пословала потребна јој је што већа популација корисника. Јер, та индустрија живи од оглашивача. Дакле, потребно јој је што више гледалаца, слушалаца, читалаца да би се зарадило од огласа. Али, раније освојена публика почела је да се осипа. Према истраживањима у најразвијенијим земљама, или онима у којима грађани имају шта да раде док земаљски дани теку, телевизије привлаче тек половину некадашње публике. А испод те црте, оглашивачи ће изгубити интерес да плаћају огласе. Гледаност свих америчких мрежа константно опада, Си-Ен-Ен је у кризи, Ем-Ти-Ви је пред банкротом, Би-Би-Си отпушта раднике а „Јаху” постаје водећи, глобални аудио-визуелни медиј. Све то се дешава због окретања људи интернет платформама на којима они сами „уређују” своје изворе информисања, забаве и образовања. Медији су свесни овог тренда и траже излаз из кризе. Играју на последње адуте којима још могу да привуку пажњу, најчешће на „3С”: сензационализам, спорт и секс. Или, покушавају да произведу сопствени дигитални клон.

Комерцијална телевизија у сваком кутку планете предњачи у производњи културног отпада. То је разумљиво, јер јој се чини да ће задржати публику ако као решење прихвати најнижи укус публике и повећа интерактивност. А за оба циља најбољи формат је „ријалити шоу” купљен, ако је плод иностраних лабораторија за производњу адреналина на даљину, или домаћи простаклук, као реплика. Тако се опет размножавају „Велики брат”, „Фарма”, „Домаћине, ожени се”, харемске серије... „Луда кућа”, мора се признати, упркос рејтингу због којих се емитери, на згражавање културних радника, само смешкају. Надају се, док је воајера – биће и емитера.

Згрожени део јавности не зна шта му је чинити. Многи би позивајући се на „јавни интерес” радо оглобили, или чак и забранили параду кича, шунда и морбидности. Али јавни интерес је категорија у којој, као у економији, не можете имати све добробити: слободу, разноврсност, квалитет, културни ниво... истовремено. Стога, ако се поштује слобода медија, мора се прогутати и културни талог. Ако се тражи њихово опорезивање или забрана, угрожава се слобода. Ако би неко да суди о квалитету масмедијске културе, угрожава разноврсност. И тако у круг. Па шта нам је онда чинити? По мом мишљењу ништа више од већ опробаног. Свака новина може да остане на киоску, програм ван дугмета даљинског управљача, сајт да се „обрише”. А технолошка револуција ће учинити остало. Класичним масовним медијима обезбедиће „избацивање” због слободне, двосмерне конверзације човечанства у мрежи. Стога сва фингирања интерактивности, равноправности и задовољења грађана од стране комерцијалних медија, понуде против последњих табуа пристојности и морала једноставно немају будућност. Нестаје велика публика, за њом ће отићи и оглашивачи и коначно сви медији на профитни погон. Зато ови последњи покушаји намамљивања публике по сваку цену, без обзира на халабуку, личе на шминкање мртваца коме предстоји још уљудан покоп, по могућству без директног преноса.

Професор на Факултету политичких наука