Никад шеф, само сведок времена

Мишел Деон (1919), француски писац и академик, који је прошао кроз цео 20. век оставивши дела која сведоче о његовој слободи стваралаштва, биће гост Београда поводом изласка његовог романа „Ближи се вече” у издању ZepterBookWorld-а у преводу Катарине Трајковић. Књига ће бити представљена 20. априла у 19 сати у Музеју „Цептер” (уз њу ће бити представљена и књига Патрика Бесона „Најбоље од Патрика Бесона 2”). Сам Деон је рекао да је ово један од његових омиљених романа и да би, уколико би требало да задржи само једно од својих дела, задржао управо ово, јер је после њега требало да „ћути”(књига је у Француској објављена 1987).

За њега кажу да је последњи живи велики француски писац и свакако последњи преживели „хусар” од познате четворке (преостала тројица: Роже Нимије, Антоан Блонден и Жак Лоран нису више међу живима). Литерарни покрет под називом „хусари” који је тим именом крстио Роже Нимије, заправо је група пријатеља писаца који су укрштали своје идеје, отворено, оштро, без околишања.

Мада се увек борио против „политичке коректности”, Мишел Деон је данас постао институција са близу 50 књижевних дела међу којима је најзаступљенији роман. Био је мобилисан у Другом светском рату, бавио се новинарством, живео у Швајцарској, Италији, Португалији, Грчкој, Ирској, а 1978. постао је један од четрдесеторице чланова Француске академије и данас је други најстарији академик. Важи за романописца који свет није описивао бојама свог времена. Добитник је награде Француске академије за роман „Љубичасти такси” 1973. године, затим награде „Interallié” за роман „Дивљи коњи” и других, а 1996. добио je и награду „PrixGiono” за животно дело.

У роману „Ближи се вече” главни јунак Жилбер Одибон, којег је живот мазио, почиње да схвата да је све пролазно, што је иначе тема која се провлачи кроз још нека Деонова дела.

Рекли сте да је „Ближи се вече” ваш омиљени роман. Зашто?

Он ми је сигурно један од омиљених, али не одувек. „Дивљи коњи” остају мој роман који најдуже траје. Објављен пре готово 50 година, он одговара веку у коме сам провео већину свог живота, 20. веку, можда најокрутнијем столећу наше цивилизације која је прошла многа драматична времена. „Ближи се вече”, пак, одговара прекретници у мом животу, оној која доноси мир са једне стране и искуство светлости са оне друге. Он одговара оном тренутку у коме човек постане свестан своје смртности и пролазности, као и своје крхкости, како физичке тако и духовне.

Важите за писца који подржава човека у његовом праву да ужива у животу, што показује и овај роман кроз лик Жилбера Одибона.

Да, подржавам друге у томе, боље рећи то ме занима, јер је књижевни живот, који сам проживео готово цео један век, био више него великодушан према мојој судбини. Неуспеси, изгубљене битке одиграле су такође велику улогу као и оно што сам називао успесима. Учешће у животу са јавном речи било је сигурно оно најбоље у мом животу. Никада нисам био надарен да диригујем људима, већ да их разумем. Зато и нисам постао шеф, већ сведок времена, што и симболизује мој живот, пун успона и падова.

Кажу да сте ви последњи живи књижевни „хусар”. Шта можете рећи о том литерарном покрету?

„Хусари”, заправо, нису постојали формално. Била је то група писаца који су волели да се нађу и конфронтирају своје идеје. Реч је, дакле, више о стању духа у реакцији на лажи једне епохе, о укусу слободе духа, о покушају да сачувамо своју слободу са стилом. Додајте томе подједнако срећу коју пружа пријатељство. Нисмо били усамљени у том покушају да сачувамо ослободу, имали смо једни друге. 

Који писци данас би могли да буду наследници „хусара”?

Видим ту Патрика Бесона који има мане и квалитете једног правог хусара. Он се не плаши ничега. Њему бих придружио и његовог, можда најбољег, пријатеља, а и мог – Ерика Неофа.

Сарађивали сте у десничарском листу „L’Action francaise” („Француска акција”). Да ли се данас променила ваша политичка оријентација?

Ако ћемо баш да будемо прецизни, „Француска акција” није десничарски лист. Монархистичка идеја није десничарска идеологија. Она је, чак, супротна и обухвата религије, друштвену политику као међународну политику са истим општим интересом. „Француска акција” је више један покрет мишљења, једна филозофија. Моја политичка оријентација се променила у садржају, а не у форми. Спектакл који нуди свет није ме убедио да је демократија универзална.

Како као академик гледате на продор енглеског у француски језик? Утицај енглеског на француски је једна зараза од које би наш језик могао умрети ако се помиримо с тим. Без свог чистог језика, без његовог обогаћивања и повратка његовој чистоти у свакодневном говору, Француска неће бити више од једног скромног пиона на међународној шаховској табли.

Били сте велики путник. Јесте ли долазили и у Србију раније?

Велики путник? Сумњам. Звали су ме „номад који седи”. Мада сам више пута пролазио кроз Србију колима, док сам живео у Грчкој, нисам тада претендовао да је упознам. Било је то за време Тита и увек смо журили да што пре прођемо. Направили бисмо предах тек у Трсту после преласка границе. Мада се у Титовој Југославији нисмо задржавали, ја ипак још имам успомену на лепоту Београда и на блиставу обалу у Далмацији. Животне околности нису ми дозволиле да опет дођем – када је, после грађанског рата, конкретно Србија поново почела да се развија и да се враћа својим врлинама – ето све до сада.