Хладан ветар из Естоније

Хладан северни ветар који је ових дана из Естоније задувао Европом прети да се у кратком року претвори у праву олују са непредвидивим последицама. Један, у суштини идеолошки, сукоб започет уклањањем из центра естонске престонице Талина статуе "Бронзаног војника", споменика који за Русију и руске житеље балтичке земље симболизује победу над нацизмом а за њихове комшије естонског порекла почетак совјетске окупације, увелико је прекорачио границе дипломатског неспоразума.
После одлуке Москве да на ово непоштовање совјетске и руске историје одговори завртањем Талину енергетских славина, уследио је хитар контрапотез – блокирање изградње Северноевропског гасовода (или како га још зову "Северног тока"), пројекта изузетно важног за Русију, али још више за цео западни део Старог континента. Уосталом, на његовом челу стоји бивши немачки канцелар Герхард Шредер лично, а то много шта говори.

Укратко, блокирањем изградње Северноевропског гасовода случај несрећног "Бронзаног војника" се од релативно локалног руско-естонског сукоба претворио у нешто много озбиљније.

Пољска рачуница

У суботу је јављено да естонски премијер Андрус Ансип не жели да прими Герхарда Шредера. Разлог: критика бившег немачког канцелара упућена на адресу владе у Талину поводом одлуке о измештању совјетског споменика. А управо током поменутог сусрета требало је да се разговара о премештању трасе гасовода, који иде дном Балтичког мора, из финских економских морских вода у естонске, које су дубље и равније.

На споменике из совјетских времена кивни су и Пољаци који су већ припремили закон о њиховој демонтажи и пресељењу као и списак "неподобних знамења". Очигледно и овде имају проблема са Русијом. Пољска, додуше, нема ништа против гаса из Сибира, али јој смета то што Руси са подозрењем гледају на месо које им одавде стиже. Реч је о месу које Пољаци само реекспортују из Кине, и за које су врата остатка Европске уније већ одавно затворена. У Москви имају сасвим просту рачуницу: зашто пољским препродавцима да плаћају нешто што нико други неће да купи, а што (ако им треба) могу да пазаре директно од Кинеза, и то по повољнијој цени.

Не треба сумњати да ће се о "Бронзаном војнику" и осталим знамењима совјетске победе у Другом светском рату много шта чути и на предстојећем самиту Русије и ЕУ који би од 16. до 19. маја требало да буде одржан у Самари. Јер на релацији Москва–Брисел последњих месеци много шта не иде како ваља. Чак и ако се из ове приче изузму отворена настојања САД да једнострано и драстично промене баланс војних снага на Старом континенту, питања о којима ће се разговарати у Самари доста су шкакљива.

Енергетска зависност од Русије све више оптерећује ЕУ. Не само економски него и због чињенице да Европљани на политичком плану све више имају посла са партнером у успону чије перспективе раста, још увек, нису у потпуности сагледане. Једнако шкакљиво је и питање нуклеарне безбедности. Европљани траже од Русије да затвори атомске реакторе првог поколења, од којих су неки смештени на самим границама "проширене" Уније. Реч је о електранама којих Русија није спремна тек тако да се одрекне и које су, што је много важније, грађене у доба када су границе ЕУ биле много удаљеније. Слична ситуација је и са око 110 атомских подморница руске Северне флоте које су повучене из употребе, али још нису демонтиране.

Естонија и Косово

Западни саговорници су за сусрет у Самари припремили и гомилу питања о демократији, правној држави, људским правима и сл. Ипак, не треба сумњати да ће исход овог дела самита зависити искључиво од решења која буду постигнута на нивоу економске сарадње. Новија историја нас, нажалост, учи да Европљани свој глас у одбрану права и демократије у највећој земљи на свету, па и шире, дижу само онда када им на пословном плану ствари не иду жељеним током.

Наравно, неизоставна тема биће и будући статус Косова и Метохије. Русија је свој став по овом питању већ јасно истакла. Проблем је на страни ЕУ, јер управо у европској породици о овоме нема усаглашеног става. Не може ни да га буде, пошто је сада већ и најзагриженијим заговорницима плана Мартија Ахтисарија јасно да ће евентуална силом наметнута независност јужне српске покрајине покренути праву лавину других сличних проблема. Нису све европске државе једнако национално хомогене. Неке су (попут Велике Британије) опасно на граници распада. Косовска порука могла би зато бити кобна.

Јасно је да ће самит у Самари, осим економске, имати и јасну идеолошку ноту. Уклањање споменика совјетским војницима у појединим државама као и прихватање америчких ракетних база и радарских станица само су део те игре. Изузетно бурна реакција НАТО на "кажњавање" Талина од стране Москве то најбоље потврђује.