Зашто сам се тукао с „Хијенама”

Један од разлога због којих сам престао да пишем сатиричне програме за телевизију је стварност која се толико искривила да је постало немогуће карикирати је. Као што би пројекција порно-филма једног владике за чланове Светог синода била за већину публике неуверљива и највероватније увредљива метафора о стању у Цркви,тако би и навијачка група по имену „Хијене” у некаквој сатиричној фикцији била доказ превише баналног рукописа аутора. Ипак, прошле среде, на чарди у Сегедину, срео сам ту групу навијача Црвене звезде који су свој огранак, по сопственој жељи и односу према спољном и унутрашњем свету, крстили – „Хијене”.

На чарду сам дошао с најбољим пријатељем, његовом супругом и пријатељицом. Прво смо срели пријатељски настројену групу момака у црвено-белим дресовима. Махнули смо уз осмех и пошли у други део ресторана где нас је сачекало срце таме. Одвојени од навијачког плебса,ту су седели чланови уваженог кружока „Хијена”. Чедомиру је пришла ћелава прилика инешто му тихо говорила на уво. Испоставило се да је то Велибор Дуњић. Четрдесет кривичних пријава, покушај убиства и,погађате, председничка аболиција. Одједном око њих двојице створила се група од десетак људи. Погађате каквих. И тада је, потпуно неочекивано, ћелави ударио Чеду у потиљак.

Туча с тридесетак оваквих људи никако није спадала у врх моје must doлисте,али је страх да ће га убити био већи од било које друге мисли. То је врста људи која је убијала и за мање него што има да замери мом пријатељу: због погрешног дреса, језика или на крају, just for fun.

Небитно је што су у време док се наша туча дешавала председници странака које су Србију вукле у све изгубљене ратове, странака из којих је патриотизам цурио на све рупе, потписивали папир којим је Србија на Косову добијала много мање од онога што је било могуће пре пет или десет година, да се на Косову водила рационалнија политика, за какву су се залагали многи, међу којима и мој пријатељ. Мислим да им је био крив за силне друге ствари. Што су дебели, неспособни да се промене, што им се не свиђају сопствене жене, што имају проблем да стигну до било каквих жена. Крив за све.

Мој план је био једноставан. Залетео сам се међу њих, одгурнуо неког, сумњам да сам било кога стигао да ударим, са идејом да на себе преузмем цирка 50 одсто батина. Е онда је почело бомбардовање. Ми против тридесет. Трајало је, чини ми се, бескрајно. Иста увреда и иста псовка укруг. Неколико пута стампедо ме је нанео поред пријатељица које су лавовски отимале да нас извуку напоље, при том зарадивши по неколико масница, Јелена и озбиљан ударац у главу. Не знам тачно ни како се све завршило. Можда мозгови криминалаца ипак имају неки осигурач који им дојави да су ушли у црвено и да ће ако наставе даље платити превисоку цену. Као ето, готово, било је доста па да се разиђемо. Изгледа да нас не познају довољно. Није доста и није готово.

Док сам ходао ка колима с две фрактуре лобање, сломљеним носем, расеченом усном и неколико сломљених зуба,по глави су ми се вртеле чудне мисли. Срећна околност је што смо их срели у Сегедину где нису могли да носе пиштоље и други уобичајени асесоар. Срећна околност је била што их је било превише па од гурања нису стигли да бију како треба. Срећна околност је што нас страх није парализовао. Знамо како с хијенама.

Највећи број прича о овом догађају у себи има неко „али”. Али,шта су тражили тамо? Али,што није имао обезбеђење? Али,нека –он је заслужио. И толико „али” да суштина остане заборављена у магли. Суштина је сасвим једноставна. Може да вам се не свиђа нечија политика, нечији вицеви, нечија религија. Али нико не сме никог да бије ни у каквим околностима. Иначе, данас је мета неко ко вас нервира због политике, сутра неко ко има џак брашна или нове ципеле. А онда ћеш мета бити ти. Или твоје дете. Зато ако уз причу о насиљу имаш да додаш неко „али” ти ниси део решења. Ти си део проблема.

Мислим да Србија нема велики потенцијал да постане друштво какво бисмо желели. У Србији има једна или две партије, неколико неформалних група, неколико појединаца и организација које ће наћи начин да се заједно супротставе распаду пред нама или ће и данашње време убрзо изгледати као лепа прошлост. Или ћемо сви заједно пробати да будемо мало бољи него што јесмо или ћемо седети на рукама и чекати да нас хијене поједу.

Док сам писао овај текст појавило се званично саопштење „Делија”. У њему је некако испало да су неки добронамерни људи рекли Чедомиру да није добродошао на том месту (у Сегедину) и љубазно га испратили,не повредивши при том ни њега ни супругу, док је његов кум, ја, изазвао тучу и остао да се бије у кафани, против тридесет људи без врата. До овог тренутка сам мислио да нико глупошћу неће победити саопштење судског вештака који је тврдио да владика Пахомије није могао никог сексуално да злоставља јер је импотентан. Али у такмичењу у глупости, као и у пропадању, линија циља не постоји.

 (Део текста који ће аутор поставити на свом „Фејсбук” профилу и „Твитер” налогу)