Љубав није литература

ИНТЕРВЈУ
Доктор Зоран Миливојевић, предавач на Универзитету Сигмунд Фројд у Бечу и психотерапеут дугогодишње праксе, први је у источној Европи стекао највиши степен интернационалног супервизора и едукатора Међународног удружења за трансакциону анализу. Почетком ове године био је један од оснивача "Психополис института" у Новом Саду, који је осмишљен за саветовање, едукацију и издаваштво. Према речима др Миливојевића "Психополис" је искључиво специјализован за област примењене психологије и за помоћ у остваривању квалитетнијег живота. У другом, измењеном издању, у "Психополису" је по осми пут до сада штампана чувена књига др Миливојевића "Формуле љубави", а недавно је објављена и његова књига "Игре које играју наркомани". Од прве верзије овог рукописа протекло је 26 година. Био је то првобитно едукативни материјал за студенте ангажоване у пројекту Алгрена – алтернативној групи за ресоцијализацију наркомана, сада је користан родитељима, младима и педагозима.

Специфично је у Вашој књизи "Формуле љубави" да анализирате све оно што љубав није и разоткривате фантазме који прикривају прави пут до љубави?

Љубав је постала централна у западној цивилизацији због тога што до пре 150 година људи уопште нису правили бракове из љубави. Углавном су то били договорени бракови, у којима је свако играо своју улогу, она је знала шта значи бити жена, он је знао шта значи бити мушкарац, и кад их спојите то је добро функционисало. Уз то црква није признавала разлаз. Тако да су се људи максимално трудили да брак одрже и подигну децу, и лично задовољство и ужитак уопште нису били толико важни. Онда је почела мода љубави, јер заљубљеност је по цивилизацијским мерилима прилично нова ствар. Љубав је сама по себи врло мутна категорија, у којој се мешају различите представе од тога како су нас волели родитељи и како су се они међусобно волели, до тога шта смо прочитали у бајкама и литератури, и видели на филму.

Да ли је могуће да неко одлучи да воли без фазе заљубљености?

То је могуће, и то обично закључе људи који су врло трауматизовани. Моја је основна теза да је заљубљеност негација љубави. Људи се заљубе на основу различитих дечјих, ирационалних, представа и онда очекују да са тако изабраним партнером направе везу која је рационално прихватљива. То је често немогуће, јер су поставке потпуно погрешне. На пример, жене се заљубљују у барабе, и онда у вези покушавају да од њих направе породичне људе. То не иде. Оно што као психотерапеут препоручујем јесте да се испитају основне претпоставке на основу којих је неко формирао своју слику љубави. Када се промене те представе, срце се отвара и могуће је волети на нови, зрелији, начин.

Шта ћемо са оним представама у литератури о љубави као страдању?

Повремено у разговорима о љубави оштро критикујем поезију. Игре речима су врло емотивне и они који воле литературу лако их упијају. Врло често управо они који су највише читали имају идеализоване представе које се у реалном животу не могу остварити.

Да ли је љубав прецењена?

Често кажем: ако желите да знате шта је љубав погледајте како живе примитивна племена. Љубав у примарном смислу је везивање. Цивилизована култура је измислила како љубав треба да изгледа у различитим историјским периодима и глорификовала је заљубљеност, као најдиректнији пут ка ужитку. Рекао бих да је западна цивилизација жртва свог прецењивања заљубљености и ужитка који оно доноси. Када се мушкарац заљуби у неку жену, она му је важна само док у њему својим присуством ствара осећај пријатности. Када почне да се хлади, она му постаје све мање важна. Тако да заљубљеност није релација према другоме, већ према сопственим осећањима. Заљубљеност је заправо облик маскиране нарцисоидности.

Разоткривате игре љубави, али и игре наркомана?

Савремени западни човек опседнут је трчањем за ужитком. А дроге су управо оне супстанце које могу да изазову жељено емотивно стање. Игре су различите, нарочито код оних који имају већи степен зависности од хероина и спремни су свашта да ураде како би дошли до циља. То подразумева лажи и манипулације. Некад су те игре несвесне, засноване на систему самообмана и у књизи наводим близу 40 различитих игара. Међутим, наркоманија опстаје јер је друштво истовремено подстиче и брани се од ње. То ми у трансакционој анализи зовемо игром, нечистом комуникацијом са скривеним мотивом.

Могу ли у тим играма да се препознају и они који по сваку цену теже да се дочепају сваког другог циља?

Ову књигу ће свако читати на свој начин, јер има игара које су стварно опште, а ја сам пажњу усредсредио на оне специфичне игре око дроге. Занимљиве су оне игре које играју родитељи, терапеути, школске власти, полицајци и судије. Желео сам да укажем на комплексност овог проблема, који у друштву често личи на врзино коло.

Да ли је љубав довољна превенција од дроге?