Навални као оглед

Алексеј Навални је адвокат, опозиционар, блогер... А, ако му се посрећи, и будући први човек Руске Федерације. Ипак, да би засео у фотељу у Кремљу мораће да сачека барем до 2018. Тренутно, држава га оптужује за многе финансијске малверзације, попут крађе 3,2 милиона долара од једне либералне политичке партије 2007, као и за незаконито стицање лиценце за бављење адвокатуром.

Он сам за себе тврди да је доследан борац против корупције и да га, као таквог – политички прогоне.

Његово име често се помиње у руским медијима и на друштвеним мрежама, а важи за једног од организатора протеста против актуелног руског председника Владимира Путина, у пролеће 2012.

Славу је почео да стиче 2007, када је путем свог блога кренуо у разоткривање корупције у врховима државне власти. Због њега је један депутат владајуће странке Јединствена Русија, за којег се утврдило да има имање милионске вредности на Флориди, у САД, морао да поднесе оставку.

Интересантно је да је Навални (36), како би дошао до доказа о распрострањености корупције у државним предузећима, покуповао одређени број акција у њима. Невелики, али довољан да уђе у тајне управљачких структура. Практично, деловао је као – инсајдер. Да ли је, при томе, и његово учешће у наведеним структурама било довољно транспарентно, требало би да се покаже на суду.

Временом, блогер се претворио у политичара, узданицу ванпарламентарне опозиције и оштрог противника Путина. Или тако барем изгледа – јер најавити председничку кандидатуру пет година пре (редовних) избора не изгледа исувише мудро. Поготово за некога иза кога, сем на речима, не стоји ниједна званична политичка партија или покрет. Ипак, урадити тако нешто уочи изласка пред судију има своје оправдање. Наиме, цео процес, какав год био, претвара се у политички, и добија сасвим ново значење.

Са друге стране, у тако дугом периоду (до следећих избора) много шта може да крене неповољним током. Поготово финансијски, пошто и Навалног оптужују да је, заједно са братом Олегом, утајио 1,8 милиона долара. Да не помињемо колико преурањена најава даје времена противницима да смисле и спроведу стратегију којом би, без много проблема, могли да дезавуишу било чије изборне амбиције, па и његове. Један од ефикасних начина да се то уради у случају Навалног јесте, не да га се тера у затвор, чиме би га само окитили ореолом дисидента, већ да му се само забрани било каква политичка делатност.

Навални зна по каквим правилима мора да игра. Свакако најопасније по њега било би искључивање из политичког живота. На било који начин. Мада је оштрица његове критике управљена у сам врх власти у Русији, изгледи да победи Путина нису му баш велики. Али зато, уколико би „Владимир Велики” одлучио да, слично као и пре неку годину када је на своје место довео Дмитрија Медведева, назначи наследника, простор за окршај био би много дефинисанији. На то он и рачуна. Додуше, слично размишљају и други политички играчи, како из владајуће партије, тако и из опозиције.

За почетак, Навални је задобио симпатије Запада. Да ли у то спада и уобичајена финансијска подршка, мање је важно. Рекло би се да би менторима изван Русије чак више одговарало да он буде осуђен на затворску казну, пошто би у том случају оправдао назив који су му неки већ пришили – нови Нелсон Мандела. Реч је, наравно, о чувеном борцу за права црнаца, нобеловцу и првом црном председнику Јужне Африке. Сам Навални не иде толико далеко, али себе радо пореди са Михаилом Ходорковским, некада најбогатијим Русом, Путиновим противником и актуелним затворским сужњем.

Треба рећи да ова „интернационална” компонента делатности руског блогера, за сада, није сасвим дефинисана. Како је у „Фајненшел тајмсу” написао Бен Џуда: „Није јасно како ће у целој причи реаговати европски лидери. Путин и његови следбеници Европу сматрају лицемерном и приврженијом уговорима о испорукама руског гаса и нафте, него бризи за људска права. Можда Брисел, Лондон и Берлин и упуте по коју оштрију реч овим поводом, али то не би требало очекивати и од Париза, Рима или Мадрида. А онда ће коло наставити да се врти, и сви ће жељно чекати нови сусрет у Давосу, где ће једни другима наздрављати чашама пуним вина”.

Према последњим истраживањима Левада центра, Навални све више стиче популарност међу присталицама опозиције и већ се говори и о могућности да постане њен истински вођа. Борба против корупције, у држави коју та болест изједа до самих темеља, добар је начин да се уђе дубље у политичке структуре и крене у озбиљнију страначку делатност.

Прошле недеље заказано му је суђење у граду Кирову где се терети за склапање споразума 2009, штетног по једно тамошње предузеће. Процес је отказан зарад неког другог, покренутог у међувремену. Тим поводом Навални је на свом твитеру написао: „Пробудио сам се у возу и видео да су против мене покренули још једну истрагу. То значи да је наш пут био – успешан.”