"Екшнмен" уместо шетње

Малишани се најчешће друже с бидамонима, покемонима и сличним играчкама које подстичу на борбу, а истовремено су и јунаци њихових омиљених цртаних филмова. Радо играју и видео игрице у којима се такође подстиче или афирмише агресија. Овако, бар према недавно објављеном истраживању, слободно време проводе клинци од три до седам година, када нису са родитељима.

Реч је заправо о пројекту који су креирали и остварили васпитачи у петнаест предшколских установа у Београду. Анкетирано је 1.080 родитеља деце од три до седам година, а резултати анкете су објављени пре двадесетак дана, поводом обележавања Дана васпитача Београда. Анкета је била анонимна, без понуђених одговора, како би родитељи могли да напишу аутентичне одговоре.

На питање како дете проводи слободне време, дакле, време када није у вртићу, родитељи су одговарали: у куповини, на организованим часовима или организованој рекреацији, испред малих екрана, или се играју сама, евентуално у друштву вршњака. Навели су и шетње, боравак на отвореном и играње видео игрица. Само један родитељ је рекао да води дете у зоолошки врт. Уочено је да што су деца старија све мање се родитељи са њима играју.

Следеће питање у анкети гласило је: Које су омиљене играчке вашег детета? Маме и тате су набројале лутке и играчке рађене по узору на популарне серије и филмове – Барби, Брац, Спајдермен, Екшнмен, бидамони, покемони... Ту су затим и коцке, слагалице и пазле, чијим слагањем "настаје" оружје, што највише воле дечаци, али су популарне и оне из којих "израстају" животиње. Сва деца од три до седам година обожавају да се играју с плишаним играчкама, док је, рецимо, лопта готово занемарена. Показало се и да седмогодишњаке уопште не занимају друштвене игре.

Према наводима многих родитеља, међу омиљеним забавама девојчица и дечака јесу и компјутерске игрице. Само 215 малишана од 1.080 не проводи време испред рачунара. Трогодишњаци су у просеку радним даном за рачунаром готово цео школски час, тачније, 45 минута, а викендом чак 78 минута. Мање од њих време за компјутером проводе њихови годину дана старији другари. Радним даном су и они по 45 минута за компјутером, али су зато викендом "само" 53 минута. Петогодишњаци радним даном проводе по 40 минута на рачунару, а викендом – 75 минута. Деца од шест година у просеку дневно (радним даном) седе сат и 15 минута за компјутером, а викендом целих 105 минута.

Родитељи су веома задовољни када су деца пред рачунаром или ТВ екраном. Они су заправо тада најсмиренији и несметано могу да обављају кућне послове или причају са пријатељима, јер њихови мезимци мирно седе, удубљени у омиљену игрицу, филм, емисију. Мирни су тада, веле родитељи, као бубице. Унесу се у оно што гледају, евентуално коментаришу, понекад питају, али углавном не реагују на околину и пажљиво прате оно што се на екрану збива.

Трогодишњаци у просеку радним даном гледају ТВ нешто више од два школска часа, а викендом – 135 минута. Четворогодишњаци су испред малих екрана радним даном 110 минута, а викендом – 170 минута. Готово исто толико времена гледајући ТВ потроше и петогодишњаци и шестогодишњаци, с тим што деца од шест година нешто краће бораве пред телевизором викендом – "свега" 150 минута.

Васпитачи питају када ова деца иду на спавање и да ли уопште имају времена за дружење, шетње, игру у природи, с обзиром на то да су у просеку до 15.30 у вртићу, а потом толико дуго седе за компјутером и испред телевизора. Чини се да је по здравље и психичку стабилност деце веома опасно то што играчке, цртане филмове и друге ТВ емисије деца бирају најчешће сама. Посебно она старија, од шест и седам година. Утицај родитеља је нешто већи на млађи узраст. Од укупног броја анкетираних родитеља, тек сваки пети је, рецимо, одговорио да дете заједно са њим бира програм који ће гледати. Најчешће о томе шта ће гледати одлучују деца, иако су родитељи свесни негативних утицаја појединих емисија и филмова, јер подстичу и пропагирају агресивност, страхове, уживљавање у виртуелни свет, отуђеност.

Слично се родитељи понашају и када је реч о одабиру играчака. Већ у трећој години многа деца сама бирају играчке. Некада за њих бирају одрасли, а повремено се играчка купује заједничком одлуком. Како девојчице и дечаци расту, тако опада утицај родитеља на избор играчака. Према речима родитеља, играчке се "бирају према узрасту, актуелности, реклами, цени". Тек потом се води рачуна о томе колико је играчка едукативна и да ли је безбедно играти се са њом.

Нешто другачија ситуација је када је реч о компјутерским игрицама. Њих бирају родитељи или евентуално родитељи заједно са малишанима. Кажу да приликом процене подобности игрице воде рачуна о узрасту детета, о едукативности игрице, али и о томе да она не пропагира насиље. То све укрштају са жељама и интересовањима својих малишана. Упркос томе, родитељи уочавају да те игрице утичу на децу тако нешто она губе контакт са реалношћу. Уз игрице им се нарушава и здравље, девојчице и дечаци постају отуђени, агресивни, пуни страхова. Играње игрица је, сматрају маме и тате, губљење времена.