Најбоља одлука у каријери

Људи чине разне ствари да би оправдали сопствене одлуке, посебно када се тичу принципа. Некада срљају у пропаст, а некад се уздижу изнад сопствених могућности, као Новак Ђоковић у Монте Карлу.

Два пута је наш ас доносио по себе ризичне одлуке, да би играо за репрезентацију. Септембра 2011, на врхунцу каријере, ризиковао је обнављање повреде да би играо полуфинале Дејвис купа, у Београду. Тада није успео да докаже своју одлуку, ни на терену, ни после тога. Предао је меч Дел Потру, Србија је изгубила од Аргентине, а његова каријера ушла у немирне воде. Наша репрезентација – такође.

Године лете и већ је седма како опстаје у светском врху, од трећег места на крају 2007. Без кризне 2012, али и без поносног припадања репрезентацији и нацији, Ђоковић не би био то што јесте. Још средином прошле године је решио да се врати у државни тим и врати ту енергију, по сваку цену. И на опасној белгијској шљаци, после ноћног лета из Мелбурна где је прескочио традиционалну прославу титуле, и на једној нози, против Сема Кверија у Бојсију. Знао је да тиме не помаже само себи, већ и Бозољцу, јунаку ниоткуда, и Зимоњићу, који је управо овог викенда други пут узастопно победио страшну браћу Брајан и вратио се на стазе успеха. Можда је покренуо и Ану Ивановић да у Штутгарту, због екипе, надмаши себе.

После тога му је остало још да оправда нову повреду у наставку каријере. Пред собом, навијачима, штабом и спонзорима који у њега улажу милионске суме, али без права да му забране ризично играње за репрезентацију – као у другим спортовима.

Зато не чуди изјава да је донео „најбољу одлуку у каријери”, када је решио да игра у Монте Карлу, десет дана после повреде. У четири узастопна дана, прва два смо гледали дивовску борбу за преживљавање, а друга два – Ђоковића из пролећа 2011, када је на пречац освајао свет. Сада је имао и тежи задатак од ондашњег, не у томе да победи непобедивог, већ – да оправда и надмаши самог себе.

Прва Ђоковићева титула у Монте Карлу не мери се поенима – којих већ има више од 4.000 у резерви – ни прекидом Надалове осмогодишње владавине, ни рекордним осмим различитим мастерс-турниром који је освојио, већ игром какву давно нисмо видели. Нису ту више играле повреде на терену – Ђоковићева новија и Надалова старија – већ памет и решеност једног да укроти силу и жељу другог. То је победа над самим собом, каквом се очбично одређује даљи ток каријере.

Рафаел Надал је изабрао право време и место за повратак, његова величина и жеља су неоспорни добитак за тенис, али – и за његовог највећег ривала. Када је прошле године поново доминирао у сезони шљаке, закључно са финалом Ролан Гароса, најавили смо да чини велику услугу и Ђоковићу и тенису за ово пролеће, пред које се „краљ шљаке” одмарао готово осам месеци.

Нико у протеклих годину дана није успео толико да мотивише Ђоковића, као Надал у Монте Карлу. Колико је само мечева најбољи тенисер света добио без радости, као да се досађује, колико пута због тога ризиковао поразе. Ђоковић није играч Федерерове рутине ни Надаловог неограниченог изгарања, њега храни висока мотивација. Поготово, када једном победом оправдава сопствену одлуку и животне принципе.

----------------------------------------------

Ђоковићева предноствише од 4.000 бодова

1. Ђоковић (Србија) 12.900
2. Федерер (Швајцарска)      8.670
3. Мареј (В.Британија)          8.660
4. Ферер (Шпанија)   6.970
5. Надал (Шпанија)   5.985
6. Бердих (Чешка)      4.760
7. Дел Потро (Аргентина)    4.750
8. Цонга (Француска)            3.875
9. Гаске (Француска) 3.365
10. Типсаревић (Србија)       3.000
46. Троицки (Србија)            880