Najbolja odluka u karijeri

Ljudi čine razne stvari da bi opravdali sopstvene odluke, posebno kada se tiču principa. Nekada srljaju u propast, a nekad se uzdižu iznad sopstvenih mogućnosti, kao Novak Đoković u Monte Karlu.

Dva puta je naš as donosio po sebe rizične odluke, da bi igrao za reprezentaciju. Septembra 2011, na vrhuncu karijere, rizikovao je obnavljanje povrede da bi igrao polufinale Dejvis kupa, u Beogradu. Tada nije uspeo da dokaže svoju odluku, ni na terenu, ni posle toga. Predao je meč Del Potru, Srbija je izgubila od Argentine, a njegova karijera ušla u nemirne vode. Naša reprezentacija – takođe.

Godine lete i već je sedma kako opstaje u svetskom vrhu, od trećeg mesta na kraju 2007. Bez krizne 2012, ali i bez ponosnog pripadanja reprezentaciji i naciji, Đoković ne bi bio to što jeste. Još sredinom prošle godine je rešio da se vrati u državni tim i vrati tu energiju, po svaku cenu. I na opasnoj belgijskoj šljaci, posle noćnog leta iz Melburna gde je preskočio tradicionalnu proslavu titule, i na jednoj nozi, protiv Sema Kverija u Bojsiju. Znao je da time ne pomaže samo sebi, već i Bozoljcu, junaku niotkuda, i Zimonjiću, koji je upravo ovog vikenda drugi put uzastopno pobedio strašnu braću Brajan i vratio se na staze uspeha. Možda je pokrenuo i Anu Ivanović da u Štutgartu, zbog ekipe, nadmaši sebe.

Posle toga mu je ostalo još da opravda novu povredu u nastavku karijere. Pred sobom, navijačima, štabom i sponzorima koji u njega ulažu milionske sume, ali bez prava da mu zabrane rizično igranje za reprezentaciju – kao u drugim sportovima.

Zato ne čudi izjava da je doneo „najbolju odluku u karijeri”, kada je rešio da igra u Monte Karlu, deset dana posle povrede. U četiri uzastopna dana, prva dva smo gledali divovsku borbu za preživljavanje, a druga dva – Đokovića iz proleća 2011, kada je na prečac osvajao svet. Sada je imao i teži zadatak od ondašnjeg, ne u tome da pobedi nepobedivog, već – da opravda i nadmaši samog sebe.

Prva Đokovićeva titula u Monte Karlu ne meri se poenima – kojih već ima više od 4.000 u rezervi – ni prekidom Nadalove osmogodišnje vladavine, ni rekordnim osmim različitim masters-turnirom koji je osvojio, već igrom kakvu davno nismo videli. Nisu tu više igrale povrede na terenu – Đokovićeva novija i Nadalova starija – već pamet i rešenost jednog da ukroti silu i želju drugog. To je pobeda nad samim sobom, kakvom se očbično određuje dalji tok karijere.

Rafael Nadal je izabrao pravo vreme i mesto za povratak, njegova veličina i želja su neosporni dobitak za tenis, ali – i za njegovog najvećeg rivala. Kada je prošle godine ponovo dominirao u sezoni šljake, zaključno sa finalom Rolan Garosa, najavili smo da čini veliku uslugu i Đokoviću i tenisu za ovo proleće, pred koje se „kralj šljake” odmarao gotovo osam meseci.

Niko u proteklih godinu dana nije uspeo toliko da motiviše Đokovića, kao Nadal u Monte Karlu. Koliko je samo mečeva najbolji teniser sveta dobio bez radosti, kao da se dosađuje, koliko puta zbog toga rizikovao poraze. Đoković nije igrač Federerove rutine ni Nadalovog neograničenog izgaranja, njega hrani visoka motivacija. Pogotovo, kada jednom pobedom opravdava sopstvenu odluku i životne principe.

----------------------------------------------

Đokovićeva prednostviše od 4.000 bodova

1. Đoković (Srbija) 12.900
2. Federer (Švajcarska)      8.670
3. Marej (V.Britanija)          8.660
4. Ferer (Španija)   6.970
5. Nadal (Španija)   5.985
6. Berdih (Češka)      4.760
7. Del Potro (Argentina)    4.750
8. Conga (Francuska)            3.875
9. Gaske (Francuska) 3.365
10. Tipsarević (Srbija)       3.000
46. Troicki (Srbija)            880