Европски сан и јава

Док државе са балканске периферије још будне сањају европски сан, Европска унија пред нашим очима доживљава дубинску метаморфозу. Упркос поштапалици да „из сваке кризе унија излази јача и блискија”, истина је да нико не може с поуздањем да каже у ком смеру ће се даље развијати европска конструкција. Лично не мислим да ће се она разградити и да ће идеал и труд неколико генерација након Другогсветског рата бити потпуно поништен, али нема сумње да нас у следећој декади очекује талас обнављања националне суверености, јачања ксенофобије, раскидања старих и склапања нових савезништава у оквиру уније, продубљивања јаза између европског језгра и периферије, као и метод интеграције „à la carte”.

Србија је тренутно заокупљена егзистенцијалним проблемима, укључујући елементарно питање димензија сопствене територије, али ипак не може себи приуштити луксуз да посматра драматичне промене европског пројекта као да је у биоскопу и да нема везе с нама. Потребно је да уложимо напор да разумемо ове процесе, антиципирамо догађаје и имамо спремљен одговор на више могућих сценарија, како нам се не би опет догодило да се на историјскојраскрсници укрцамо у погрешан воз, или се на крају баладе питамо ко су нам и где су нам савезници. Србија купује акције предузећа које пролази кроз процес реструктурирања, тако да није свеједно колико ће акција купити и по којој цени. Загарантованог профита више нема, што ће се видети већ у вези са датумомза почетак преговора о чланству, који неће аутоматски обезбедити веће инвестиције, како се понекад тврди.

Почнимо анализу актуелних тенденција с малим историјским уводом. Прва фаза европске интеграције трајала је до завршетка „хладног рата”, са идејом водиљом о стварању лабаве федерације западноевропских земаља. Циљ у овом периоду био је везивање Немачке уз Француску, како би се уклонили структурни разлози за њихов нови отворени сукоб, као и да би се успоставила зона економског просперитета, у смислу противтеже Совјетском Савезу. Друга фаза је имала за циљ трансформацију хладноратовске институције,која је служила западној Европи,у политичку унију свих европских земаља и позиционирање ЕУ као глобалног такмаца Сједињеним Америчким Државама. Кључни инструмент за форсирање европске федерације требало је да буде монетарна унија. И управо ту налазимо на узрок данашњих тензија, које обележавају трећу фазу, започету економском кризом 2008. године.

Илузија о уједињеној Европи била је жива само док је владао незабележен економски просперитет. ЕУ представља у свом темељу економску унију, схваћену од грађана као средство да се максимализује благостање. Међутим, доласком економске кризе грађани су заштиту и утеху ипак потражили у својим матичним државама, које су остале носиоци суверенитета и које су једине задржале легитимитет да позивају на штедњу и друге жртве у име будућности. За разлику од Америке, које је водила крвави грађански рат у 19. веку у име начела федерализма, у Европи нико није био спреман да се жртвује или да се одрекне крајње суверености своје државе у име уније. Економска сарадња нема исту привлачну снагу као јединствени политички програм, или заједничка идеологија. То се најјасније види у време недаћа, када се заправо тестира истинска снага одређеног политичког ентитета. У суштини, видели смо да постоји европска бирократија, али не и европска федерална држава.

Економска криза нам је открила колико су стари антагонизми у Европи још увек живи и подсетила нас у којој мери се спољнополитички циљеви њених највећих држава не поклапају. Француска жели заједничку одбрамбену политику као противтежу Америци, док Немачка тежи искључиво економској унији чији би темељни принципи били јака валута, строга антимонополска политика и уравнотежен буџет. Британија се задовољава зоном слободне трговине, у којој би задржала сопствену монетарну политику и специјалне односе са Америком, док земље јужне Европе сањају о федералном буџету, из којег би се редистрибуцијом финансирала изградња њихове локалне инфраструктуре. Заједничка монета, која је у време просперитета пројектовала слику јединства, постала је предмет најогорченијег спорења, будући да једна иста валута не може подједнако одговарати државама које су свака на различитом ступњу развоја и у другачијој фази привредног циклуса.

Неке ствари можемо да предвидимо. У наредних десетак година кључно питање биће динамика односа европског језгра и Русије. Након шездесетогодишњег блиског савезништва, присуствоваћемо спољнополитичком разводу САД и Немачке, која заокупљена поновним редефинисањем своје улоге у Европи, нема интерес да троши енергију на примерна Блиски исток, или Јужно кинеско море. Европска унија, укључујући монетарну унију, преживеће актуелна искушења, али ће се у њој формирати неколико кластера држава и неће бити у позицији да се одмерава на међународној позорници са Америком или Кином. Јужна Европа ће проћи кроз деценију стагнације, док ће Балкан остати европска провинција.

Србија има адуте да се избори за адекватно место у 21. веку, пре свега захваљујући Дунаву и Коридору 10, као и разгранатим дипломатским контактима у скоро свим деловима света који бележе економски раст. Укалупљивање у само једну матрицу, макар била и европска, није гаранција за опстанак у модерном свету. Рецепт за успех би могао да се препише од Маргарет Тачер: активна спољна и конзервативна унутрашња политика. Да ли наше деморалисано и разједињено друштво може да одговори овим изазовима, видећемо већ у наредним месецима.

Уредник научног часописа ,,Изазови европских интеграција”