С кућним буџетом у Кан

Подгорица – Горан Бјелановић из Подгорице, песник, аутор неколико драма, редитељ чији су комади награђивани на многим фестивалима, аутор неколико филмова и књига поезије, пре неколико дана је шокирао црногорску јавност обелодањујући вест да је његов краткометражни филм „Руже” ушао у званични програм Канског фестивала у категорији „Short corner”.

Бјелановићев филм „Руже” први је црногорски филм те категорије, који се нашао у друштву најпрестижнијих дела светске кинематографије у Кану, што је и повод за разговор са овим ствараоцем.

Реч је о краткометражном играном филму који говори о човековој отуђености у времену, лажним вредностима, варљивим љубавима и пријатељима од папира. Главну улогу тумачи Сејфо Сеферовић.

Не звучи ли мало бодлеровски ваше појашњење филма „Руже” – да у њему „заправо ничег охрабрујућег нема”? Како сте Ви доспели у „канску екипу” величанствених?

Бодлеровски јесте, али у времену – ништа ново. Још од Феничана провејава или се јасно намеће мисао да су најсигурнији пријатељи они који вас никад неће издати – од папирнатог материјала. Ово време није уништило него сатрло опште појмове о искреном пријатељству, правом дружењу и оним вредностима на којима је моја генерација одрастала. У њему се потврђује и она вечита истина о уметности као мануфактурној производњи понижених и увређених који крваре своју естетику и за етику плаћају по калдрмама које су људи одбацили, а Бог сачувао, само да ствараоце награди или пак казни. Како год то ко хоће да разуме.
 
Како сте успели да финансирате, односно реализујете, овај краткометражни филм? Јесу ли вам Министарство културе или црногорска кинематографија били од руке?

Филм „Руже” рођен је у мукама и лудилу. То што је филм реализован парама истргнутим из кућног буџета моје супруге Тамаре и деце Анастасије и Илије, јасна је потврда о каквом одрицању и премошћивању је било речи. А то што сам и смогао храброст да тако нискобуџетан филм пошаљем у Кан, међу најбогатија остварења – у сваком смислу, уверљиво је сведочанство о некој врсти личног лудила, и потребе да измерим оно што стварам на метру који нема милости, али чија потврда има непревазиђену цену. Што се министарства тиче, од њих сам добио тачно онолико пара колико сам и тражио – ништа. Нисам се навикао на добијања, па ми достојанство не дозвољава да било коме пружим могућности одбијања. Црногорска кинематографија је у повоју. Има неких покушаја. Мени се занимљивим чини име Николе Вукчевића.

Какав је статус уметника у Црној Гори, пре свега, писаца, „филмаџија” и других?

Статус уметника у Црној Гори једнак је положају свих стваралаца на планети не само у овом него у свим временима за нама. Ни у једном друштву нема ништа извесније од поделе на дворску артистичку камарилу и оне који заиста живе и стварају уметност. Ни у Црној Гори није другачије него ли на другом месту. Награде „дворским писцима”, ако су у праву жирији који су им их додељивали, јесу за понос лауреатима, њиховим прецима и потомству. Ако сам у праву, и оно како гледам на највећи број награђених дела, онда су та признања звучна и безначајна. Мислим да су најчешће у питању дела које ће надживети и сами њихови аутори. Време ће показати да ли сам имао интелектуалног кредита за једну овако оштру и сурову констатацију.