Шта љути сараднике

Сарадници нису само суве бројке, то су створења, "скоро па људи", са емоцијама, тежњама, манама и врлинама. Нарочито са овим последњим. Тако баш Едвард Редфорд, психолог и истраживач, опомиње шефове и власнике компанија.
Према подацима до којих је дошао дугогодишњом праксом и анкетирањем, став шефова је отприлике овако преводив: лако ћу са сарадницима, они су ту да раде и слушају...

– Погрешно и опасно – тврди Редфорд – кад-тад се то обије о главу ономе ко се понесе за тим типичним резоновањем.

Сарадници, нарочито они који нису у радним униформама и на траци са препознатљивом ознаком "радничка класа" него су у орбити шефа и задужени да одрађују делове задатака у тиму, врло су осетљиви на позицију која им се даје. А позицију одређује шеф. Дакле, реч је о конгломерату карактера, осећања и афинитета. Из тог односа се рађају и завист, љубомора, осветољубивост, препотентност, амбициозност, али и хипермотивисаност, погрешна пројекција, депресивност и шта све не.

Главна препрека функционисања односа шеф–сарадник је у оној већ олињалој али често коришћеној фрази да је – шеф увек у праву. А и искуствено, и логички, и статистички може изнова да се доказује да то – није могуће. Главна сарадничка опаска је – да је шеф увек у праву онда му не би били потребни сарадници. Могао би све сам. Ту се и поставља основно питање: кад је сарадник у праву, колико сме и докле да опонира шефу. Не повредити му сујету а опет истерати ствар на чистац, по ономе што је Редфорд утврђивао, у пракси је готово немогуће. Та такозвана црвена линија не поштује правила и све се своди на то колико је сарадник проницљив и хладнокрван у утврђивању где је та граница.

Фаворизовање једних на уштрб других је такође једна од великих замерки које исказују сарадници кад причају о лику и делу својих шефова. Јасно је да у тиму људи једни одскачу, други су лењи, трећи наметљиви а заједничка црта може да се подведе под мото "без њих ништа не би било". И како онда да не буде оних који критикују шефа што форсира и фаворизује "оне друге". Ту важи оно старо правило да откад је света памет је најбоље распоређена ствар – сви је имају довољно, чак и превише.

Привилегован положај је уско везан са претходним ставом, али у овом случају се много боље види ко је миљеник а ко није. Почев од тога зашто неко има права да касни на посао, да поседује бољи рачунар или радну собу, превоз фирминим аутомобилом, а неко све то нема. То је сасвим довољан разлог да шеф од стране незадовољника буде окривљен за раскол и ко зна "какав интерес".

Шефова "култура" је оно што је стално под лупом сарадника. Вика, изливи беса, па чак и непоштовање дијалога, тако да сарадник често нема иоле прилику да образложи и објасни своју идеју или пројектну замисао, такође се пише као велики минус шефу.

Заборавност претпостављених, стварна или намерна, где шеф неће никако да се "призове у памет" а сарадник се зато спотиче, објашњава или понавља оно што је већ реферисао и где му тврдња да је "то већ урадио тада и тада" често изазива контраефекат у шефовом реаговању, такође је камен спотицања на релацији шеф–сарадник. Уско с тим иду и шефова неиспуњена обећања – да ће наградити сарадника, унапредити га, повисити му плату...

То је мач с две оштрице јер више пута поновљено а неиспуњено обећање ствара унутрашњи отпор сарадника који уме да прерасте у облике понашања који чак спадају под оно што се у психологији карактерише као деструктивност. И кићење туђим перјем, кад шеф, излажући резултате своје фирме или дела фирме, све комплименте присваја за себе а игнорише или не спомиње удео својих сарадника, по Редфорду је добра подлога за "клицу раздора".

Савет, генерални, за превазилажење ситуације је тешко дати јер универзалног рецепта нема, али обе стране увек треба да имају на уму – да се све то исто може, али на лепши и шармантнији начин.