Трамп најављивао крај рата 38 пута

У култном филму „Дан мрмота” Бил Мари се сваког јутра буди у истом градићу у Пенсилванији, осуђен да бесконачно проживљава један те исти дан. У Вашингтону Доналд Трамп игра у својеврсној блискоисточној верзији овог филма. Према рачуници Си-Ен-Ена, он је најмање 38 пута најавио да је споразум са Ираном готово постигнут.

„Скоро све тачке су договорене”, изјавио је шеф Беле куће још 23. марта испред председничког авиона, док су из Техерана тада негирали чак и да су преговори уопште почели. Скоро три месеца од тада Трамп понавља исту поруку у просеку једном на свака два дана.

Али, након последње најаве чини се да је договор овога пута заиста надомак руке. Шеф иранске дипломатије Абас Арагчи је рекао да мировни споразум никада није био ближи док је пакистански премијер Шехбаз Шариф потврдио да је постигнут договор о коначном тексту. 

Ако је то требало да буде преговарачка стратегија за убеђивање Исламске Републике да што пре склопи договор, засада не делује успешно. Начин да се умире тржишта? Могуће. Али после десетог лажног обећања, ко му више верује? Тиме су се, међутим, изгубили неки од стубова његове препознатљиве политике спектакла: ефекат изненађења, промена сценографије, скретање пажње. Поред „ускоро”, још једна од фраза које се стално понављају у Трамповим најавама споразума јесте жеља ајатолаха да се „по сваку цену” дође до договора. Он је то рекао 25. марта, а већ 26. појачао тон: Иран „преклиње” Америку, „очајнички жели да постигне споразум”. Три дана касније из Овалног кабинета је прорекао: „Видим споразум, да, следеће недеље.”

Амерички председник је 7. априла на друштвеним мрежама написао да су преговори „веома одмакли”, али да су потребне још две седмице како би споразум био финализован и закључен. Тако је и пре неколико дана шеф Беле куће проценио да ће „потпуна победа” доћи у наредних 14 дана, јер Иран „жели да нам да све”.

Међутим, време пролази, покретна трака рокова као да клизи уназад, а председник САД и даље трчи у месту, док се ситуација на фронту поново закуктава. Војни аналитичари ових дана разбијају главу покушавајући да утврде шта је овог понедељака оборило амерички хеликоптер „апач” на улазу у Ормуски мореуз. Појавиле су се различите, још непотврђене теорије, међу њима и она да је коришћен дрон „шахед”. Али тај дрон је пројектован за нападе на унапред одређене циљеве на земљи, а не за потеру за хеликоптером који може да лети брзином од 300 километара на сат. Најновија претпоставка јесте да је „апач” погођен малом противваздушном ракетом „ковсар-222”, испаљеном са брзог чамца Иранске револуционарне гарде.

Стога су САД ових дана узвратиле са поновним бомбардовањем Ирана, док је Трамп наговестио да се не ради само о одговору због хеликоптера, већ и о својеврсном „подстицају” да се Техеран привуче за преговарачки сто.

„Снажно смо их погодили, погодићемо их поново, па ћемо видети шта ће бити са споразумом. Били смо близу, али они и даље купују време и праве будале од нас”, рекао је Трамп. Додао је да је споразум „у потпуности испреговаран” и да је „све што треба да ураде – да га потпишу”. Те речи могле су да наведу на закључак да су преговори пропали, али је истовремено делегација катарских посредника у преговорима стигла у Техеран због наставка разговора. Наводно, у фокусу су четири главна елемента могућег нуклеарног споразума. 

Према писању „Њујорк тајмса”, ако би Иран прихватио та четири ограничења свог нуклеарног програма, то би представљало значајан корак напред. Прва тачка предвиђа обуставу обогаћивања уранијума на период од приближно петнаест година. Друга подразумева разблаживање постојећих залиха обогаћеног уранијума – не само оног обогаћеног до 60 одсто већ и материјала са нижим нивоима обогаћења. У процес би били укључени Американци, макар као посматрачи, а разблаживање би евентуално било спроведено унутар Ирана, како би власти у Техерану могле да тврде да су задржале посед над материјалом. Трећа тачка односи се на демонтажу нуклеарних постројења у Натанзу, Фордоу и Исфахану. Четврта тачка предвиђа да међународни инспектори добију право на ненајављене контроле било када и било где.

Ипак, није познато да ли ће Исламска Република пристати на такав режим надзора. Како је то описала италијанска „Ла стампа” читава ситуација почиње да подсећа на бизарна такмичења из педесетих година прошлог века, када су стари аутомобили јурили ка провалији, а победник је био онај ко би последњи искочио кроз врата. Али блискоисточна провалија је на видику, док нико не жели да склони ногу са папучице гаса и први искочи из возила.