Југосфера – сан балканских менаџера

Озбиљна економска криза у Европи, нове политичке реалности у региону од почетка овог миленијума, балкански раскорак у приближавању Европској унији уз појединачна отварања другим могућим привредним партнерима попут Русије, Турске, Азербејџана, Катара и Уједињених Арапских Емирата, однедавно подстичу идеју о новим економским интеграцијама у региону као начину да Балкан изађе из економске провалије.

Какав је утицај европских интеграција на економски раст држава из састава бивше Југославије, Албаније, Румуније и Бугарске?

Државе западног Балкана које су некада биле у саставу СФР Југославије данас имају исти стратешки циљ, а то је приступање ЕУ. Тај циљ истовремено снажно подржава и ЕУ која је још 1999. године за све земље западног Балкана (изузев за територију Косова) покренула Процес стабилизације и придруживања са циљем јачања политичких и економских веза између државе која се налази у процесу и ЕУ, али и као оквир за успостављање односа сарадње између самих држава западног Балкана до њиховог ступања у чланство ЕУ. Постављањем регионалне сарадње као једног од услова евроинтеграције, дат је снажан подстицај обнављању прекинутих економских односа земаља западног Балкана.

ЕУ је још 2000. државама западног Балкана одобрила аутономне трговинске преференцијале којима је омогућила посебан, количински неограничен, бесцарински приступ свом тржишту за скоро све производе пореклом са западног Балкана.

Укидање царине ЕУ на увоз робе из Србије од 2000. овдашњим предузећима је годишње просечно штедело око 300 милиона евра и уједно резултирало повећањем вредности извоза скоро седам пута у 2012. у односу на 2001. Аутономни трговински преференцијали су свакако један од разлога због којег је ЕУ свим државама западног Балкана најважнији трговински партнер, тј. са ЕУ обављају у просеку између 60 и 80 одсто укупне размене робе с иностранством.

Међутим, светска економска криза из 2008. знатно је утицала на раст и развој и привреде ЕУ, а тиме и на привреде држава западног Балкана. Неспорно је ипак да европске интеграције пружају могућност за јачи раст и развој привреда ових земаља. Да ли ће ти ефекти бити искоришћени, највише зависи од самих држава.

Какве су средњорочне прогнозе за економски развој целог Балкана?

Глобална светска криза зауставила је просперитетне процесе у региону Балкана од пре десетак година, а наши главни спољнотрговински партнери из Европе заокупљени су структурним променама на унутрашњем плану. У наредних неколико година на Балкану не треба очекивати нови талас страних инвестиција, а препреке за привредни раст у региону биће и висок јавни дуг, буџетски дефицит, висока стопа незапослености и релативно ниска домаћа штедња.

С обзиром на то да постоји снажна спрега између политичких реформи и економског стања земље, завршетак транзиције ће се у неким земљама одужити а новоприкључене земље ЕУ ће каскати због недостатка средстава за високотехнолошка улагања која су нужна да би се заиста приближили старим чланицама, што може произвести разочаравајући ефекат у народу.

Колико је идеја економске „Југосфере” присутна као катализатор пословних иницијатива приватног капитала са терена бивше Југославије? Да ли је „Југосфера” шанса за Србију?

Стварање „Југосфере”, као својеврсне економске заједнице бивших република СФРЈ, подржава велики број домаћих стручњака и политичара. Представници железница Србије, Хрватске и Словеније потписали су протокол о оснивању заједничког железничког предузећа „Карго 10”, и БиХ је спремна да се прикључи овом пројекту. У току су и разговори о потпуној међусобној либерализацији и транспортног саобраћаја западног Балкана.

Могућност заједничке сарадње постоји и у домену улагања у науку, истраживачки рад уз спречавање „одлива мозгова”, што би требало да буде приоритет свих земаља у региону. Сарадња у оквиру Дунавске стратегије је такође велика шанса за формирање великих заједничких компанија. Са 588 километара тока Дунава, Србија захвата четвртину пловног пута, и ту се може лоцирати интермодални пункт за речни, железнички, авио и друмски саобраћај, тако да то буде јак логистички центар за југоисточну Европу.

Већина водећих менаџера бивших југословенских република сматра да је неминовно да се компаније које раде у региону међусобно повезују, и чвршће сарађују. Међутим, реално мало је конкретних резултата, зато је неопходно успоставити чвршћу привредну сарадњу између влада земаља региона, као и између привредника.

Шта су разлози због којих се Србија последњих година са Албанијом „туче” око последњег места на графиконима који приказују економске параметре земаља региона?

Албанија је ушла у програм реформи још почетком деведесетих година, али преокрет од строго централизоване државе у модерну европску државу врло је дуг пут. Србија је пре отпочињања реформских процеса била суочена са годинама санкција, ратних разарања, политичких промена. Иако је њена полазна основа била генерално боља, њене предности су у међувремену избледеле... Технолошка заосталост опреме у нашим фабрикама и судар ефеката светске економске кризе са недовршеним процесом транзиције онемогућавају нас да лако и брзо изменимо све што је потребно да би се потенцијали преточили у стабилан привредни раст и реалне извозне токове. Уз све то, предстоји нам и овладавање новим менаџерским и маркетиншким знањима.

Какве би инвестиције или евентуално заједнички пројекти могли да значајније побољшају економско стање у региону?

Инвестициона улагања у енергетски сектор, инфраструктурне и еколошке пројекте, заједничка производња за трећа тржишта, у првом реду где се користе предности споразума о слободној трговини, у знатној мери би допринели побољшању економског стања, како у земљама тако и на нивоу региона. Ипак, сада је мало међусобних улагања.

Побољшању економског стања привреда наших земаља у знатној мери би допринело формирање заједничких конзорцијума и реализација пројеката заједнички добијених на тендерима. У пракси те послове често узимају странци, а наше фирме су подизвођачи.

Да ли су земље региона у односу на осамдесете године вишеструко увећале своје јавне дугове и тако постале зависне од страног фактора?

Јавни дуг сваке земље из некадашње Југославије већи је данас него што је био спољни дуг СФРЈ пре распада.

Тања Вујић