Калигула зворничко-тузлански

Серија скандала везаних за свештенике који су последњих година сексуално злоупотребљавали децу уништила је многе животе, банкротирале силне диоцезе Римокатоличке цркве и у многим случајевима је коштала њене најдрагоценије вредности – вере.

Криза изазвана аферама и последице које још трају има озбиљне последице. Не само да уништава тела, већ и душу и веру верника.

Ватикан је на крају ипак реаговао и, када су ствари биле очигледне, морао да се отворено огради од блудника у свештеничким одорама.

Доскорашњи папа Бенедикт Шеснаести, током чијег папата су скандали почели да избијају на површину, сретао се са жртвама по Немачкој, САД, Аустралији, Малти и Британији и одрекао се двојице истакнутих свештеника – чиме је послат сигнал да се Црква противи злоупотребама.

Но, римска црква је ипак пала на првој озбиљној препреци на коју је наишла: није признала истину која се догодила и истину о црквеном прикривању злочина које су њени свештеници починили широм света.

Чини се да је ова врста црквене камуфлаже екуменског карактера: на исти начин се понаша и Српска православна црква, закључио сам први пут у случају владике Пахомија, осумњиченом за сексуалну злоупотребу деце између 1999. и 2002, а сада и владике Василија.

Иако је могла да види да је духовни ауторитет Ватикана због оваквог лицемерства утонуо у једну од најозбиљнијих криза у вековима, СПЦ понавља исту грешку. Одбија да призна истину иза отужног скандала, попут овог у вези с епископом зворничко-тузланским Василијем.

Уместо тога, уместо истине колико год она била болна за Синод, врх СПЦ-а, усваја оставку Качавенде на службу активног епархијског архијереја поднету 6. новембра 2012. „из здравствених разлога”.

Да снимци хомосексуалних односа, за које се тврди да их је Црква дуже време имала у поседу, нису доспели у јавност, СПЦ би отћутала. Пошто је медијски притерана уз зид, морала је да се огласи али то је урадила фарсично: тумачењем да здравствени разлози могу да буди „физички и морални”.

Зар у Синоду нису чули да су измишљене друштвене мреже које су нашироко представиле блудничење преосвећеног владике? Зар гласине о оргијама нису добиле на тежини још 2010. када је владика позирао поред познатог београдског стрипера који није крио да има интимне везе с Качавендом?

Зар су заиста помислили да у име Светог тројства могу тако лако да манипулишу свешћу људи заплашених ауторитетом једног од њених врховника? Али, ако покоравање у ћутњи пролази код дела верника, не би смело да обавезује врхове цркве. Штавише.

Да одмах рашчистимо. Као припадник лаичког дела српског народа немам апсолутно ништа против Василијевих сексуалних опредељења. Али, ако је склон да задовољство налази и у дружењу с младићима, онда је владика лепо могао да скине мантију и придружи са Паради поноса, демонстрирајући своје легално право на другу врсту љубави.

Пошто није, пошто се показао неотпорним на изазове Нечастивог који вршља и тамним коридорима цркве уместо да ужива у световној слободи свог сексуалног избора, владика је нанео огромну штету Цркви.

А потом је Црква себи пуцала у ногу. Највећи грех СПЦ јесте тај што је крила грех, лепо је написао мој колега Александар Апостоловски.

Како је распусни владика могао толико дуго да седи у Синоду спремном да и кад треба и кад не треба дели моралне и политичке лекције? Да буде омиљени саговорник многих политичара? Да благосиља многе који су завршили у Хагу? Због кога постоји црквени суд?

Случај владике Василија, алијас Калигуле, могао је да Цркви отвори пут новог почетка, самопрочишћења која су претпоставка њеног опстанка и останка.

Не, уместо да се суоче са осудом појединачног греха и тиме очувају чистоту пред својом паством, црквени великодостојници одабрали су да се понашају као талибанске муле које пред собом имају муслимане које ће убити ако не носе браде или жене које ће бити каменоване ако скину бурке, оне страшне фереџе које их осуђују да живот проведу у сумраку?

Подсетио бих црквењаке да се сутра не чуде што им се паства осипа. Само у САД је два милиона католичких верника напустило цркву пошто су прикривани сексуални и педофилски скандали избили на површину.

Ко ће им сутра и овде веровати? Забрађене монахиње и уплашена простодушна сиротиња хоће, али шта са верницима који су свесни да живе у 21. веку који ломи многе табуе прошлости, који ако ништа друго не желе да их њихов духовни храм лаже? Који би да задрже веру у Исусово друштво.

Зашто сада не грми владика Амфилохије који је поводом „Параде срама” хомосексуализам поредио са Содомом и Гомором?

Уместо да као проверени борац за ортодоксију вере, која говори о „настраностима и болестима” геј популације, покаже духовну снагу да осуди поступке свог колеге-владике, максимум који је имао да каже је да је оставку Качавенде требало прихватити раније.
Педофилија, блудничења, раскош.

Да ли су се у Синоду питали какви су били утисци када се исти тај Качавенда појављивао на страницама „Глорије” у свом раскошном владичином дому? Свештеници ваљда не треба да се допадају сами себи, већ Богу?

Шта би с поруком преминулог патријарха Павла да владикама не доликује ауто-парк какав се налази на окупљањима управног одбора неке швајцарске банке?

Ћути и држава. У страху да ће изгубити бираче-вернике, разне српске власти устручавају се да интервенишу у ствари које измичу јурисдикцији црквених судова и јасно потпадају под световни криминал. У случају Пахомије судство државе имало је срамну улогу барем колико и СПЦ. И једни и други били су неспремни да ствари истерају до краја. Чекали су да случај застари. Фуј.

Мука ми је, а знам да нисам једини, када се сетим тог случаја који је показао да је Црква постала толико снажна да пред законом може да сачува сопствене педофиле док хомосексуалце ван свог скута гура на инквизиционе ломаче.

Нека патријарх Иринеј отворено, попут папе Фрање, поручи да од свештенства очекује да буду добри пастири, да се не понашају као да су неки функционери већ да покажу „смиреност и скромност”, да проповедају јеванђеље, да „служе и да спасавају изгубљене”.

Док папа од свог клера посебно тражи ангажовање око старих и болесних и поручује „Не стидите се да будете нежни према старима, ни уморни од милостивости”, овде се прикрива „нежност” према младићима.

Зашто Синод покушава да фалсификује чињенице? Да би, попут Политбироа из совјетских времена, сачувао монолит своје чистоте. Ако Црква није у стању да се суочи с једном од својих доктринарних истина – да је људски грешити – како мисли да опстане у Фарадејевом кавезу у који се увлачи, бежећи и од стварности и од верника којима треба да указује на путеве спознаја истине.

Ако је а истина у богу, плашим се да Господ нема разумевања за оне који је прикривају.
Синод дели политичке лекције поводом косовског парафа. Нека се владике, ако им је толико стало, преселе са Пећ или Дечане. Све у „аудијима” и џиповима које возе. Можда ће тако повратити знатан део погубљеног поверења које између осталог рабе заташкавањем афера својих првосвештеника.

Време је да Свети синод почне да се моли за развлашћеног владику Василија који је с њима до јуче одлучивао о најважнијим питањима СПЦ-а. Биће да је дошло време да се и владике исповеде.