Дугују нам још један покушај

Једног од послератних лабуристичких премијера Велике Британије, Харолда Вилсона, памте и по следећем одговору на новинарско питање: "У политици је недељу дана дуго време". Политичарима у Србији није остало толико времена да саставе владу демократског блока, иако је још поткрај прошле седмице изгледала готово извесна. Након што су потрошили близу три месеца да саставе шест принципа, Борис Тадић и Војислав Коштуница сада имају још само пет дана да избегну расписивање нових парламентарних избора. Принципијелност им је, могло би се рећи, бројнија од преосталих дана.

Према рачуници коју је јуче на страницама овог листа извела наша новинарка Мирјана Чекеревац, распуштање Скупштине која је изабрана 21. јануара Србију би коштало 1,79 милијарди динара, односно 22 милиона и 220.000 евра. Ова убога држава ће, дакле, изгубити двадесет и два милиона евра, уколико до уторка, 15. маја, демократски политичари у Србији не постигну договор о влади.

А неке владе ће на крају свакако морати да буде. То вам је као са војском: увек у некој земљи постоји армија, само је питање је ли то армија те земље или неке туђе државе. Увек у земљи постоји влада, само то некада бива влада националне катастрофе, којој је кумовала пропаст демократских начела. Или ћемо владу састављати ми или ће нам је састављати неко други. Нису велике шансе да ће исти лидери добити прилику да је, кроз неколико месеци, састављају у иоле повољнијим околностима по Србију или по њих саме. Србији је потребно да уплови у нове, мирније политичке воде. Интерес њених грађана јесте стабилност. Стабилност значи могућност да планирате. Могућност да планирате значи да нађете или промените посао, да себи нешто купите, да се ожените или удате, да имате дете и породицу и да одете у пензију као човек. А не значи, и не мора и не сме да значи, да окренете леђа сународницима на Косову и Метохији, да заборавите порекло, да издате породицу.

Интерес Србије је стабилна влада, заснована на обострано прихватљивом компромису. Преговори су се одвијали иза затворених врата и грађани не могу да знају који од лидера сноси већу одговорност за њихов неуспех. Али, сви смо видели да су маратонску седницу Скупштине Србије, која је почела после пропасти преговора Војислава Коштунице и Бориса Тадића о влади, обележили свађалачка реторика и понашање посланика које у очима јавности компромитује парламентаризам. Ако у Србији не буде стабилне демократске владе, већ сада знамо чега ће бити – слабљења ауторитета кључних државних установа, губитка новца и урушавања међународног положаја земље.

Целокупна политика Србије била је последњих година усмерена на то да се помиримо са собом, са суседима, са светом. Наши демократски политичари су успели чак и да се помире са НАТО-ом, који нас је бомбардовао, па ваљда могу и међусобно. Успели су да победе Милошевићеву властољубивост, па ће ваљда моћи и ону у себи. Влада демократског блока у овом часу је у најдубљем националном интересу Србије.