Разговор са добрим царем

Одговор гледаоцима или порука онима чији је посао да воде државу, дилема је која је остала после традиционалног годишњег обраћања председника Русије Владимира Путина земљацима преко тзв. отворене телевизијске линије.

Реч је о разговору током којег су обични Руси, поједини политичари, привредници и остали делатници, имали прилику да Путину постављају питања, пожале се на оно што их тишти, упуте критику, посаветују...

Шеф руске државе, кога на Западу сматрају истинским властодршцем, током разговора је био спреман на дијалог о свим питањима, чак и оним која би се у неким другим околностима могла сматрати деликатним.

Током маратона који је трајао безмало пет сати, Путин је из студија одговорио на 85 питања, а стигло их је, тврде организатори, око три милиона!

Питања су се тицала набујале корупције, малих плата, преласка на зимско рачунање времена и изградње дечјих игралишта, недавног терористичког напада у Бостону, судбине чланица женске панк групе „Пуси рајот” које већ неко време чаме по затворима, писама која је пред смрт Путину упутио некадашњи олигарх и политички изгнаник Борис Березовски.

Један део програма посебно је привукао пажњу познавалаца руских прилика. Реч је о делу разговора када се у програм укључио Алексеј Кудрин, бивши руски министар финансија и човек за кога на Западу тврде да је близак опозицији.

Дуел Путина и Кудрина, дуг двадесетак минута, показао се веома интригантним, бацивши ново светло на неке детаље функционисања државних структура, посебно владе.

Ово је била прилика да се Руси подсете да живе у земљи свакојаких богатстава, али им њихово трошење не иде превише у прилог. Тако се чуло да је зависност руске економије од извоза енергената више кочница него подстицај развоју осталих сектора привреде, што са собом неизоставно вуче недостатак иновација и животно неопходног технолошког освежења.

У таквим околностима, по мишљењу Путина, државне послове би морали да воде најбољи. Међу такве он убраја и Кудрина којег, међутим, описује као „лењивца“ пошто је, како је навео, одбио да своје знање и вештину стави у функцију актуелне владе.

Председник није сматрао за потребно да прецизира које место је био наменио Кудрину и који су разлози навели поменутог да одбије понуђено.

Бивши министар није остао дужан, одговоривши кратко да „није спреман да ради са полумерама и полуреформама”, на које би био приморан у садашњим политичким околностима.

Размена „оштрих љубазности” произвела је специфичан ефекат. Многи су пожурили да је протумаче као јасан наговештај да је влади актуелног премијера Дмитрија Медведева – одзвонило и да министри већ сада могу да пакују кофере.

Потврду тезе о скорој смени владе поједини аналитичари налазе и у тврдњама да је управо Путин тражио од Кудрина да му се придружи у разговору са грађанима.

Успоравање раста руске економије Путин је ставио у контекст кризе у целој Европи, док је погоршање односа Москве и Вашингтона, потенцираних недавно објављивањем спискова руских државних службеника којима је одлуком америчких власти забрањен улазак у САД (Списак Магнитског), пребацио на душу западног партнера.

Једнако тако, набујалу корупцију окарактерисао је као пошаст која није специфична само за Русију, већ је распрострањена у већини држава, без обзира на то да ли се убрајају у демократске или аутократске.

Оно што нико не пориче јесте то да је руски председник, после свега, оставио утисак некога ко контролише политичку ситуацију у земљи. Све је прошло глатко, без излива незадовољства или грубих израза.

„Опрезно се лаћајући свих покренутих тема, Путин је настојао да се искаже као отац нације. Велики број обичних и већ уобичајених питања, чести аплаузи и видљива мирноћа, у много чему су му олакшали посао”, коментарише француски лист „Тамс“.

Да ли је разговор са Путином, „добрим царем”, како су прокоментарисали поједини медији, заиста био само популистички спектакл са елементима национализма (такође оцена западних медија) или је реч о жељи председника да непосредно од грађана чује шта их тишти – ствар је личне процене.