Шарена пилула самозаборава

Ријалити телевизија подразумева разне формате и врсте емисија које су једноставне у продукцијском смислу и које доносе огромну зараду комерцијалним телевизијама. Ови програми комбинују више медијских жанрова или стилова – од такмичарских формата („Сурвајвер“), преко талент програма („Први глас Србије“, „Ја имам таленат“), до документарних формата са елементима сапунске опере („Све за љубав“) и многих других. У свету, публика се одавно заситила „Великог брата“, све вулгарности су већ виђене, па ријалитији постају све екстремнији, бизарнији и шокантнији. Тако један јапански ријалити подразумеваизгладњивање и апсолутно психофизичко малтретирање учесника, а у ком правцу иде савремена „култура забаве” довољно говори податак да су почеле пријаве за ријалити шоу који ће пратити животе првих људи у колонизацији Марса. 

Истраживање о ријалити програмима у Србији показује да јефтина телевизијска забава осиромашеним грађанима представља замену за друге садржаје које не могу себи да приуште. С друге стране, публика је навикнута на прозаичне садржаје који представљају шарену анестезију за оно што јој се догађа у стварном животу. Ријалити програми, дакле, пружају пре свега самозаборав и бекствоод суморне стварности. Многи их гледају из чисте досаде, о чему сведоче подаци да се најчешће прате увече и да их највише гледају људи који су сами.

У недостатку сопственог, људи не само што воле да завирују у туђе животе, већ им је посебно примамљиво да виде познате личности у крајње ступидним ситуацијама или им је забавно до које мере неки људи могу да се понижавају пред камерама зарад новца и популарности. Јасно је да ријалитији легитимизују воајеризам и тиме шаљу негативну поруку младима, што ово истраживање показује. Трачак наде пружа чињеница да 40 одстоиспитаника ипак не воли то што су ове емисије баналне, пуне псовки и вулгарне, али је, с друге стране,поразно то што упркос свему наведеном 47 одстољуди о ријалитијима ипак има генерално позитиван став.   

Колико смо отуђени и апатични говори податак да 36 одстоиспитаника сматра да ријалитији младима нуде информације о којима могу да разговарају са пријатељима.  

Лагодна забава која не захтева превише интелектуалног напора доминира готово свим сегментима културе, а многи медији промовишу тривијалну културу и инстант успех. Зато није изненађујуће што испитаници сматрају да је младима лакше да гледају ријалити него да прочитају књигу.

Учешће деце у разним телевизијским пројектима у којима се малишани излажу беспоштедној компетицији већ годинама је веома популарно на Западу и питање је дана када ће се и такви ријалитији појавити и код нас. Охрабрује чињеница да 70 одстоиспитаних грађана не би волелида имдете учествује у ријалитију. Наравно, разлика постоји између учешћа деце у талент програмима (који промовишу позитивне вредности) и других формата ријалитија, али сам овај став по себи показује да грађани ипак имају свест о томе шта су заправо ријалитији.       

Анкета показује да је заступљеност ријалитија на нашим телевизијама пре свега показатељ праћења светских трендова (48 одсто). Не бих се сложила са овим, јер популарност ријалитија у многим земљама опада. Чињеница да у Србији има толико разних формата ријалитија пре се може довести у везу са општим сиромаштвом и недостатком свежих идеја на нашим телевизијама.    

Др Маја Вукадиновић, културолог