Свакодневни живот на телевизији

Према телефонској анкети, сваки пети испитаник у Србији никада не прати ниједан програм који приказује свакодневни живот на телевизији у некој експерименталној ситуацији (систематско посматрање малих група као метод утврђивања групне динамике могао би се применити у неким од ових емисија). Другим речима, преко четири петине (81 одсто) грађана Србије стално или повремено прати ове програме. Писац ових редака веома ретко проведе неки минут гледајући дешавања у „Великом брату”, обично услед чекања најновијих вести.

Шта је то што људе привлачи гледању каткад врло мучних сцена пуних вређања, па и псовки? Свакако: сукоби и насиље. Примерице, током 18. века у Француској су људи неретко уживали у јавном одузимању живота. Дешавало се и да се у 19. веку организују линчовања у САД у којима би многи учествовали, јер тада би крајњи облици насиља могли да се упражњавају некажњено. Напослетку, зар није свако ко сад чита ове редове бар некад присуствовао тучама организованим у школском дворишту или близу њега? Зар нису популарни филмови у којима насиља има у изобиљу? У поређењу с тим, различити ријалити програми у којима има шамара, расистичких излива или псовки и разноврсних вулгарности и не делују баш толико погубно по здравље једног друштва.

Како сами грађани Србије процењују ове програме? Највише прате „Фарму” (43 одсто), „Први глас Србије” (36 одсто) и „Ја имам таленат” (30 одсто). Потоње две емисије, иако их потписник ових редака никада није гледао дуже од неколико минута, ипак, не делују тако лоше, осим за уши оних који то морају слушати. Што се, пак, „Фарме” тиче, уопште није јасно шта је ту занимљиво. Но, пошто онај који ово пише никада није уз „Фарму” издржао дуже од минута, било би бесмислено да ишта о тој емисији прозбори.

Две трећине испитаника прати дешавања у некој од оваквих емисија на интернету. То не изненађује, с обзиром на чињеницу да је веома лако „кликнути“ на неки наслов који привлачи пажњу, док се чита какав чланак у електронском издању новина. Још је занимљивије, међутим, да чак једна четвртина испитаника (26 одсто) сматра да ријалити програми позитивно утичу на младе због тога што мање времена проводе на интернету. Свакако, ово је један од података који растужују, јер указују на агресивно незнање.

Чињеница да преко четири петине (83 одсто) испитаника овакве врсте емисија гледа увече говори да многи људи који током дана раде или траже посао немају снаге или новца за бољу врсту забаве, па гледају ријалитије с надом да ће испразнити главу од свакодневних брига. Уместо садржаја који захтевају интелектуално напрезање, потребно је наћи нешто што не оптерећује. Уистину, преко две трећине гледалаца (70 одсто), под условом да су искрени, на ове емисије троши мање од сат времена дневно, а исто толико сматра да има превише оваквих емисија на различитим телевизијама. Очигледно се ради о некој врсти јефтине разбибриге. Заиста, 29 одсто сматра како су овакве емисије ведре, забавне и опуштају, а преко две петине мисли да нуде јефтину и брзу забаву. У том смислу вероватно треба и тумачити податак да скоро половина испитаника вели да им се овакви програми допадају и да скоро једна четвртина не може да каже нити да им се ови програми допадају нити да им се не допадају.

Више од половине испитаника (55 одсто), међутим, наводи како воли да гледа како се људи понашају и шта раде, што сведочи и о некој врсти паланачке склоности за вођењем бриге о туђим животима, уместо да се човек посвети унапређењу сопственог. Сем тога, чини се да скоро половина испитаника с одобравањем сматра да вредности које се представљају у овим емисијама јесу оне на којима се базира друштво у којем живе, док тек нешто мање од трећине (31 одсто) сматра да ове емисије додатно урушавају ионако већ нарушени систем вредности, па би то свакако представљало проблем неком политичару који би хтео да покрене далекосежније реформе. Олигархији, пак, одговара вредносни систем у којем и овакве емисије имају истакнуту улогу, јер све то доприноси очувању њеног положаја.

Јово Бакић,

социолог