Левица у Србији

Постало је већ опште место да Србија нема модерну политичку странку леве оријентације. СПС то свакако није, и не треба пуно објашњавати да није реч о разлици између,,нове" и ,,старе" левице, него између искреног заступања интереса сиромашних слојева друштва и злоупотребе колективне пауперизације, за коју су највећим делом социјалисти и одговорни. Такође, чланство наших партија у интернационалним удружењима левичарских странака више личи на покушај да се идејни идентитет тражи у огледалу које је, до пре неколико година, чинио талас тријумфа социјалдемократских странака широм Европе, него на аутентично заузимање политичког курса на линији вредности левице.

Ситуација је парадоксална. Србија је земља великих социјалних разлика са око милон незапослених, а нема политичку странку која је спремна да се обрати овом потенцијаном бирачком телу језиком који, по природи ствари, разуме класа системских аутсајдера, лишена сваког удела у расподели друштвеног богатства.

Тај празан простор заузима СРС са, нашим условима прилагођеним, али у основи традиционалним, идеолошким арсеналом деснице. За сада делотворна и, уверен сам, дугорочно неодржива стратегија радикала, комбинује карте националне фрустрације изазване ратним поразима деведесетих година, незадовољство неодмереним кажњавањем Србије за учешће у тим сукобима и, коначно, широко распрострањено осећање безнађа постакнуто сиромаштвом.

Паралеле са ,,вајмарском" Немачком имају ограничено утемељење, у сваком случају, веће него оне са Немачком после Другог светског рата ( потоња поређења, која се могу чути из уста професионалних утеривача српске кривице, делом су и разлог стабилне позиције екстремних националиста).

Радикалски идеолошки капацитет, преточен у наизменичну струју оптужби за ,,издају" и ,,лоповлук", значајно ће се смањити када се њихови противници усуде озбиљно позабавити реформом ,,реформистичког" дискурса и праксе.

Симболичка имитација ,,трећепуташке" политике европских влада из времена моде ,,краја идеологија" са лајт-мотивом коренитих промена друштва у периоду после 5.октобра, оличена у ДС-у, потрошена je, и то ваља рећи, не само због моралне слабости новоустоличене политичке елите, већ због неконтролисане примене транзиционе медицине на, ионако, слабу српску економију.

Прво нам је требало бити горе, да би нам, после, било боље. Међутим, државног интервенционизма је и те како било, и то у корист новобогаташа, а затим, ,,да се Власи не сете", и у виду различитих социјалних давања, без икакве системске заснованости.

Ако је првобитни транзициони шок и био нужан, лутање које је уследило сведочи о несналажењу власти ухваћене између захтева економских моћника и превеликих надања грађана нестрпљивих да осете обећани бољи живот.

професор филозофије,
Сомбор