Медијски доктор "хуманитарне интервенције"

У свом последњем важном говору током успешне председничке кампање, Никола Саркози је на чудан начин напао мај 1968. "Мај 1968. наметнуо је свима нама интелектуални и морални релтивизам," рекао је. Наследници маја `68 наметнули су идеју да више нема никакве разлике између добра и зла, истине и лажи, лепоте и ружноће. "Наслеђе 1968. увело је цинизам у друштво и политику."

Саркози је оптужио заоставштину 1968. чак и за неморално понашање у бизнису: култ новца, брзи профит, шпекулације, злоупотребе финансијског капитализма...

Представљајући избор Кушнера као великодушно "отварање ка левици" Саркози се  на досад најгори начин нашалио са Социјалистичком партијом. Ако је француску Социјалистичку партију срамота, може да криви једино себе. Због Кушнерове медијске славе, социјалисти су му дозволили да користи партију за напредовање у каријери, иако се његов "социјализам" састојао од савета да се социјализам потпуно одбаци, а чим је ушао у Европски парламент на карту социјализма, придружио се другој групи, Радикалној партији левице.

Кушнер није "прелетео на десницу": ту је био пуне три деценије, али је Социјалистичка партија била сувише опортунистичка да би марила за то. Мај 1968. је био вероватно последњи пут да је Кушнер стварно био на левици, али од онда лежи на тим ловорикама као привилеговани члан елите познате као "кавијар левица". У мају 1968. Кушнер је улетео у политички сукоб као вођа штрајка на Медицинском факултету Париског универзитета. Његово противљење естаблишменту није дуго трајало. Четири месеца касније, придружио се лекарском тиму који је француска влада послала да обезбеди хуманитарну помоћ сецесионистичкој Бијафри. Ова лекарска мисија је представљала хуманитарну страну тајне француске интервенције којом је војно помагала побуњенике у Бијафри, чија је сепаратистичка регија на југоистоку Нигерије обухватала и огромне нафтне резерве.

Коришћење хуманитарне мисије да се пробуде симпатије међународне јавности за једну страну у сукобу представљало је оштро одступање од традиције Црвеног крста о строгој неутралности у конфликтима како би се омогућио приступ ратним зонама. У децембру 1971, тринаест доктора који су радили у Бијафри одвојили су се од Црвеног крста и основали "Лекаре без граница" (МСФ). Кушнер је био један од оснивача, а потом се најревносније посветио стицању публицитета.

У почетку, под утицајем поређења са нацистичким геноцидом, овај нови приступ је добро прихваћен као моралнији у односу на дискрецију Црвеног крста. Замка је у томе што се он заснива на две сумњиве премисе. Прво, да у сваком сукобу постоји "добра" страна коју чине жртве и "лоша" страна која жели да их све побије. И друга, да интервенција Запада, уз помоћ медија, може да реши ове проблеме силом. Мало по мало, "реалистична" школа мишљења која доводи у питање ове премисе дискредитована је као неморална.

Трагедија у Бијафри је поставила образац. Једна или више западних земаља подржи сепартистичку мањину. Постојећи режим се брутално окоми на побуњенике, још више због сумње да западни помагачи покушавају да искористе побуну да би опељешили територију или ресурсе из личних интереса. Хуманитарни радници дигну узбуну, а фотографи шаљу западним медијима срцепарајуће фотографије људске патње. Западни хуманитарци описују трагедију као "геноцид" и траже војну интервенцију. Без обзира на то да ли дође до интервенције, становништво и даље страда због међусобне мржње, коју медијска драматизација само појачава.

Кушнерова злоупотреба хуманитарних квалификација, које је имао као суоснивач "Лекара без граница", за личну политичку пропаганду довела је до жестоке поделе унутар организације. Кушнер је напустио МСФ и основао конкурентску групу "Лекари света", која је признавала његов принцип "хуманитарне интервенције", укључујући и војну.

У јануару и фебруару 1993. "Лекари света" су потрошили око два милиона долара за медијску кампању у којој је председник Србије Слободан Милошевић поистовећен са Хитлером, а заробљенички логори босанских Срба са нацистичким логорима смрти.

Ова кампања је врвела од нетачних чињеница. Али за Кушнера је морална преданост изнад истине на скали вредности. Кушнер је 2003. посетио вођу босанских муслимана Алију Изетбеговића, где се у присуству Ричарда Холбрука одвијао следећи разговор (према Кушнеровој књизи "Ратници мира", 2004.): Кушнер: "Сећате се посете председника Митерана? Тада сте говорили о "логорима за уништење" у Босни. Поновили сте то пред новинарима, што је изазвало снажне емоције широм света. Франсоа ме је послао у Омарску и отворили смо и друге затворе. То су била стравична места, али тамо нису систематски уништавали људе. Јесте ли то знали?"

Изетбеговић: "Да. Мислио сам да ћу тим открићем убрзати бомбардовање. Да, покушао сам, али тврдња је била нетачна. Није било логора за уништење колико год да су била ужасна таква места."

Кушнер је закључио: "Разговор је био величанствен, човек на самрти ништа није крио од нас о својој историјској улози. Ричард и ја смо изразили огромно дивљење." Чињеница да је "историјска улога" заснована на фалсиковању код Кушнера изазива само дивљење. Ратови у којима се Југославија распала су били идеална прилика да се у пракси спроведе доктрина "хуманитарне интервенције" коју је "патентирао". То се савршено поклопило са потребом САД да обезбеде нову постхладноратовску доктрину за НАТО да би тај војни савез могао да опстане и да се шири. Доктрина је у потпуности примењена у марту 1999, када је НАТО почео двоипомесечно бомбардовање Југославије. Кушнер је као награду добио место високог комесара УН за цивилну управу на окупираном Косову (Унмик). Као прави диктатор Косова од 2. јула 1999. до јануара 2001. године Кушнер је показао природу свог "хуманитаризма": улагивачко фаворизовање "жртава" , односно албанске већине, уз спорадичне покушаје да својим неодољивим шармом умири представнике опкољених Срба. Последице су биле катастрофалне. Уместо да допринесе помирењу и узајамном разумевању, дозволио је да покрајина потоне још више под контролу оружаних кланова и криминалаца, који од тада некажњено тероришу неалбанско становништво.

Кушнер је селективни хуманитарац. Увек се погоди да су жртве које пробуде његов гнев исте оне које због својих империјалистичких интереса фаворизују Француска или САД: Бијафранци, некомунистички Вијетнамци, Албанци на Косову. Никада се није много узбуђивао због етничког чишћења Срба и Рома на Косову по његовом доласку, а још мање због палестинских жртава израелског етничког чишћења.

(Аутор књиге "Сулуди крсташи: "Југославија, НАТО и обмане Запада"; живи у Паризу)