Тихо гутање патње

„Док нас смрт не раздвоји” Мире Фурлан је истинито исплетена породична драма која се дешава седамдесетих година у једном загребачком стану, између четири лика. Осовину радње граде две болесне жене, Љубић и њена ћерка Бланка, приковане за кревет и без могућности да виде једна другу. У догађаје су укључени и Бланкин пречесто одсутни супруг Мартин, као и њихова ћерка Мина, а та главна породична нит драме активира теме суочавања са болешћу и пропадањем тела, кривице и прељубе, паљења наде кроз сећања. Ова породично-лична питања преплићу се са друштвено-политичком материјом – Фурланова отвара и теме трагичних последица наших историјских заблуда, политичке искључивости и заслепљујуће моћи идеологија. Укратко, „Док нас смрт не раздвоји” је снажна драма суочавања са мноштвом поцепаних илузија, комад о неминовности прихватања тескоба живљења, са пуном свешћу о безграничности патњи које живот уме да сервира.

Ови кључни молски тонови текста и представе успостављају везе са Чеховљевим драмама, његовом носећом атмосфером безнађа и императивом трпљења, тихог и скрушеног гутања патње. Увезаност са Чеховљевим опусом се не исцрпљује у тој тематској и поетској блискости. Ауторка посеже и за поступком директног цитата дајући овој драми и једну метатеатралну димензију. Она уводи ситуацију позоришта у позоришту, односно ствара основу за бављење темом односа театра и живота – Мина је студенткиња глуме која ради на припреми представе „Ујка Вања”, црпећи инспирацију из личног суморног породичног реалитета (у вези са тим, комад благо асоцира на „Вању из 42. улице”, текст Дејвида Мемета и филм Луја Мала). Театар се затим тумачи кроз живот, а живот кроз театар. Позориште се, ипак, указује као далеко боља верзија света, бескрајан извор чаролије и слободе, за разлику од спутаног и ограниченог живота.

Глумице Анита Манчић (Бланка) и Јасна Ђуричић (Љубић) дале су величанствене ликове сложених осећања, јарко представљајући њихове животе натопљене болом, невоље жена које утеху проналазе у међусобној љубави и разумевању. Бланка је мучно разапета између осуђености да прихвати физичку зависност од Мартина, и одбојности према том морању, имајући у виду његов двоструки живот, избор да изгради паралелну стварност са другом женом. Љубић је одлучна и непоколебљиво јака жена, непресушни извор разумних савета, животне снаге и тврде убеђености да се компромиси у животу морају правити. Мики Манојловић игра Мартина који није имао снаге да се избори са телесном немоћи и болести своје супруге, па је изабрао бег у изолацију научног рада и утеху код друге жене, даље компликујући брачне односе. Јована Гавриловић у улози Мине шармантно је дала лик девојке пуне живота која бежи из туробне породичне ситуације кроз љубав према позоришту и гласно слушање музике; песма „Осмијех” групе „220” коју Мина гласно пушта је специфичан лајтмотив, њени тонови имају важно значење контраста и отпора према масивном чемеру породичне свакодневице.

Режија Микија Манојловића утемељена је у натурализму, не само у погледу веродостојне, психолошки изузетно суптилне игре глумаца, већ и у начину дефинисања сценског простора и представљања радње (сценографија Дарко Недељковић, костимограија Јелисавета Татић). У том смислу је типична сцена Мартиновог прављења доручка, када он стварно пржи храну чији се мирис јако осећа у сали. Глумци играју у преовлађујуће напетој тишини; у највећем делу представе се са звучника само чује дискретно капање воде које појачава осећање тескобе (дизајн звука Зоран Јерковић). У финалу, након емотивног врхунца и разрешења, ове звуке ће сменити звуци цвркутања птица који уливају наду у могућност неког срећнијег, будућег, оностраног живота. Они су у пуном сагласју са речима које Мина тада изговара, иначе ишчупаних из завршног говора Соње из „Ујка Вање”. Ова сцена у представи доноси нежно стапање позоришта и стварности и истовремено потврђује снагу игре у болном сусрету са немилосрдним изазовима живота.