Tiho gutanje patnje

„Dok nas smrt ne razdvoji” Mire Furlan je istinito ispletena porodična drama koja se dešava sedamdesetih godina u jednom zagrebačkom stanu, između četiri lika. Osovinu radnje grade dve bolesne žene, Ljubić i njena ćerka Blanka, prikovane za krevet i bez mogućnosti da vide jedna drugu. U događaje su uključeni i Blankin prečesto odsutni suprug Martin, kao i njihova ćerka Mina, a ta glavna porodična nit drame aktivira teme suočavanja sa bolešću i propadanjem tela, krivice i preljube, paljenja nade kroz sećanja. Ova porodično-lična pitanja prepliću se sa društveno-političkom materijom – Furlanova otvara i teme tragičnih posledica naših istorijskih zabluda, političke isključivosti i zaslepljujuće moći ideologija. Ukratko, „Dok nas smrt ne razdvoji” je snažna drama suočavanja sa mnoštvom pocepanih iluzija, komad o neminovnosti prihvatanja teskoba življenja, sa punom svešću o bezgraničnosti patnji koje život ume da servira.

Ovi ključni molski tonovi teksta i predstave uspostavljaju veze sa Čehovljevim dramama, njegovom nosećom atmosferom beznađa i imperativom trpljenja, tihog i skrušenog gutanja patnje. Uvezanost sa Čehovljevim opusom se ne iscrpljuje u toj tematskoj i poetskoj bliskosti. Autorka poseže i za postupkom direktnog citata dajući ovoj drami i jednu metateatralnu dimenziju. Ona uvodi situaciju pozorišta u pozorištu, odnosno stvara osnovu za bavljenje temom odnosa teatra i života – Mina je studentkinja glume koja radi na pripremi predstave „Ujka Vanja”, crpeći inspiraciju iz ličnog sumornog porodičnog realiteta (u vezi sa tim, komad blago asocira na „Vanju iz 42. ulice”, tekst Dejvida Memeta i film Luja Mala). Teatar se zatim tumači kroz život, a život kroz teatar. Pozorište se, ipak, ukazuje kao daleko bolja verzija sveta, beskrajan izvor čarolije i slobode, za razliku od sputanog i ograničenog života.

Glumice Anita Mančić (Blanka) i Jasna Đuričić (Ljubić) dale su veličanstvene likove složenih osećanja, jarko predstavljajući njihove živote natopljene bolom, nevolje žena koje utehu pronalaze u međusobnoj ljubavi i razumevanju. Blanka je mučno razapeta između osuđenosti da prihvati fizičku zavisnost od Martina, i odbojnosti prema tom moranju, imajući u vidu njegov dvostruki život, izbor da izgradi paralelnu stvarnost sa drugom ženom. Ljubić je odlučna i nepokolebljivo jaka žena, nepresušni izvor razumnih saveta, životne snage i tvrde ubeđenosti da se kompromisi u životu moraju praviti. Miki Manojlović igra Martina koji nije imao snage da se izbori sa telesnom nemoći i bolesti svoje supruge, pa je izabrao beg u izolaciju naučnog rada i utehu kod druge žene, dalje komplikujući bračne odnose. Jovana Gavrilović u ulozi Mine šarmantno je dala lik devojke pune života koja beži iz turobne porodične situacije kroz ljubav prema pozorištu i glasno slušanje muzike; pesma „Osmijeh” grupe „220” koju Mina glasno pušta je specifičan lajtmotiv, njeni tonovi imaju važno značenje kontrasta i otpora prema masivnom čemeru porodične svakodnevice.

Režija Mikija Manojlovića utemeljena je u naturalizmu, ne samo u pogledu verodostojne, psihološki izuzetno suptilne igre glumaca, već i u načinu definisanja scenskog prostora i predstavljanja radnje (scenografija Darko Nedeljković, kostimograija Jelisaveta Tatić). U tom smislu je tipična scena Martinovog pravljenja doručka, kada on stvarno prži hranu čiji se miris jako oseća u sali. Glumci igraju u preovlađujuće napetoj tišini; u najvećem delu predstave se sa zvučnika samo čuje diskretno kapanje vode koje pojačava osećanje teskobe (dizajn zvuka Zoran Jerković). U finalu, nakon emotivnog vrhunca i razrešenja, ove zvuke će smeniti zvuci cvrkutanja ptica koji ulivaju nadu u mogućnost nekog srećnijeg, budućeg, onostranog života. Oni su u punom saglasju sa rečima koje Mina tada izgovara, inače iščupanih iz završnog govora Sonje iz „Ujka Vanje”. Ova scena u predstavi donosi nežno stapanje pozorišta i stvarnosti i istovremeno potvrđuje snagu igre u bolnom susretu sa nemilosrdnim izazovima života.