Од Ксокоатла до чоколаде

Нојхаус, Кот д’ор, Жак, Калебо, Годива и Леонидас – речју, најпознатији белгијски произвођачи најпопуларнијег белгијског производа поред пива – чоколаде. Црна, бела, млечна, у облику пралина или труфа, ломљена, са воћем, поврћем, циметом, чилијем, у табли, топљена у чаши или у фонтани... И све то за доручак. Управо тај слатки почетак дана у понуди је не хотела већ Музеја какаоа и чоколаде у Бриселу. За 12 евра до поднева отворена су врата ове рустичне зграде из 1697. године, смештене тик уз централни градски трг. Након тога оброк се више не служи, али је музеј отворен до 16.30. сати. Унутар њега чоколада се ручно прави сваки дан, без престанка и то пред посетиоцима.

Као и сваки музеј и овај нас подсећа на историју. Уски ходници оба спрата препуни су података. Од приче o Кецалкоатлу, богу у облику пернате змије, за којег су Астеци веровали да је на земљу спустио какао дрво, преко сторије о томе како је какао у доба Олмека и Маја служио уместо новца, па до евоцирања „Ксокоатла”, горког пића које су ови древни народи справљали од какао зрна. Историја какаоа за Европљане почела је 1502, када се Кристофор Колумбо обрео у Америци, да би га Хернан Кортез 26 година касније донео из Мексика у Шпанију. Веровали или не, монашки редови тога времена одиграли су важну улогу у популаризацији топљене чоколаде, пића за које на нашем континенту у почетку није владао велики ентузијазам. Манастири су редовно добијали испоруке свих нових производа, међу њима и чоколаде, па је она постајала све познатија. Њен пут вијугао је дворовима старог континента. Ана, ћерка Шпанског краља Филипа Другог, донела је овај слаткиш у Француску 1615, да би се у Белгији први пут појавио у Генту 1635. године.

Какао зрно постаје чоколада у неколико корака, о чему уколико тако одаберете, може да вам прича и кустос. Наиме, дрво биљке досеже између четири и десет метара висине, расте у тропским условима, у влажним и топлим пределима. Чаура плода дугачка је између 10 и 25 центиметара, тежи око 400 грама и у себи садржи скоро 40 драгоцених какао зрна. Кад се убере, чаура се отвори, зрна се изваде и оставе да ферментишу неколико дана, да би се потом неко време сушила на сунцу. Након тога почиње њихова обрада. Зрна се пеку, ломи им се опна и њихова срж пролази неколико фаза млевења. Резултат је какао маса, од које се прави све што можете да замислите.

Поред теорије овде је подједнако присутна и пракса. Све што прочитате и видите можете да дегустирате. Сваку врсту чоколаде, зрна различитог порекла, мање-више сваки експонат. Ситне чоко-љуспице разних врста праве се само у овом музеју, и служе се у чинијама на сваком ћошку. Велика јестива скулптура Моктезума, последњег астешког владара, тешка 35 килограма посебан је куриозитет, уз шешире и хаљине начињене од чоколаде.

И на крају, са собом можете да понесете један рецепт. За супу од чоколаде и хрскавог ђумбир хлеба потребно је: 100 милилитара пуномасног млека, 100 грама чоколаде која има 70 одсто какаоа и хлеб мариниран у смеси од ђумбира. Подгрејте чоколаду и млеко, додајте коцкице хлеба, помешајте и сервирајте у провидним чашама.

И уживајте!

Милица Димитријевић

-----------------------------------------------------------

Слатка статистика

Годишње се на свету произведе 3,5 милиона тона какао зрна. Седамдесет одсто долази из западне Африке. Конкретније, предњачи Обала Слоноваче са 34 одсто, потом Гана са 17, па Индонезија са 16 док са мање од 10 одсто следе Камерун, Нигерија, Бразил, Еквадор... Иначе, скоро цела производња, чак 90 одсто, пореклом је са малих, приватних фарми. Међутим, када је реч о потрошњи, статистика се сели у Европу. Ту се налази пола светске популације љубитеља чоколаде.