Od Ksokoatla do čokolade

Nojhaus, Kot d’or, Žak, Kalebo, Godiva i Leonidas – rečju, najpoznatiji belgijski proizvođači najpopularnijeg belgijskog proizvoda pored piva – čokolade. Crna, bela, mlečna, u obliku pralina ili trufa, lomljena, sa voćem, povrćem, cimetom, čilijem, u tabli, topljena u čaši ili u fontani... I sve to za doručak. Upravo taj slatki početak dana u ponudi je ne hotela već Muzeja kakaoa i čokolade u Briselu. Za 12 evra do podneva otvorena su vrata ove rustične zgrade iz 1697. godine, smeštene tik uz centralni gradski trg. Nakon toga obrok se više ne služi, ali je muzej otvoren do 16.30. sati. Unutar njega čokolada se ručno pravi svaki dan, bez prestanka i to pred posetiocima.

Kao i svaki muzej i ovaj nas podseća na istoriju. Uski hodnici oba sprata prepuni su podataka. Od priče o Kecalkoatlu, bogu u obliku pernate zmije, za kojeg su Asteci verovali da je na zemlju spustio kakao drvo, preko storije o tome kako je kakao u doba Olmeka i Maja služio umesto novca, pa do evociranja „Ksokoatla”, gorkog pića koje su ovi drevni narodi spravljali od kakao zrna. Istorija kakaoa za Evropljane počela je 1502, kada se Kristofor Kolumbo obreo u Americi, da bi ga Hernan Kortez 26 godina kasnije doneo iz Meksika u Španiju. Verovali ili ne, monaški redovi toga vremena odigrali su važnu ulogu u popularizaciji topljene čokolade, pića za koje na našem kontinentu u početku nije vladao veliki entuzijazam. Manastiri su redovno dobijali isporuke svih novih proizvoda, među njima i čokolade, pa je ona postajala sve poznatija. Njen put vijugao je dvorovima starog kontinenta. Ana, ćerka Španskog kralja Filipa Drugog, donela je ovaj slatkiš u Francusku 1615, da bi se u Belgiji prvi put pojavio u Gentu 1635. godine.

Kakao zrno postaje čokolada u nekoliko koraka, o čemu ukoliko tako odaberete, može da vam priča i kustos. Naime, drvo biljke doseže između četiri i deset metara visine, raste u tropskim uslovima, u vlažnim i toplim predelima. Čaura ploda dugačka je između 10 i 25 centimetara, teži oko 400 grama i u sebi sadrži skoro 40 dragocenih kakao zrna. Kad se ubere, čaura se otvori, zrna se izvade i ostave da fermentišu nekoliko dana, da bi se potom neko vreme sušila na suncu. Nakon toga počinje njihova obrada. Zrna se peku, lomi im se opna i njihova srž prolazi nekoliko faza mlevenja. Rezultat je kakao masa, od koje se pravi sve što možete da zamislite.

Pored teorije ovde je podjednako prisutna i praksa. Sve što pročitate i vidite možete da degustirate. Svaku vrstu čokolade, zrna različitog porekla, manje-više svaki eksponat. Sitne čoko-ljuspice raznih vrsta prave se samo u ovom muzeju, i služe se u činijama na svakom ćošku. Velika jestiva skulptura Moktezuma, poslednjeg asteškog vladara, teška 35 kilograma poseban je kuriozitet, uz šešire i haljine načinjene od čokolade.

I na kraju, sa sobom možete da ponesete jedan recept. Za supu od čokolade i hrskavog đumbir hleba potrebno je: 100 mililitara punomasnog mleka, 100 grama čokolade koja ima 70 odsto kakaoa i hleb mariniran u smesi od đumbira. Podgrejte čokoladu i mleko, dodajte kockice hleba, pomešajte i servirajte u providnim čašama.

I uživajte!

Milica Dimitrijević

-----------------------------------------------------------

Slatka statistika

Godišnje se na svetu proizvede 3,5 miliona tona kakao zrna. Sedamdeset odsto dolazi iz zapadne Afrike. Konkretnije, prednjači Obala Slonovače sa 34 odsto, potom Gana sa 17, pa Indonezija sa 16 dok sa manje od 10 odsto slede Kamerun, Nigerija, Brazil, Ekvador... Inače, skoro cela proizvodnja, čak 90 odsto, poreklom je sa malih, privatnih farmi. Međutim, kada je reč o potrošnji, statistika se seli u Evropu. Tu se nalazi pola svetske populacije ljubitelja čokolade.