Празник нечега

Стотине хиљада људи је и овог 1. маја марширало и демонстрирало по градовима европских држава. Значајни протести због положаја радничке класе забележени су у Немачкој, Аустрији, Француској, Шпанији, Италији, Пољској, Русији, Грчкој, Турској, на Кипру... У Азији је десетине хиљада особа – у Бангладешу, Филипинима, Хонгконгу… – јавно исказало негодовање због радних услова, такође у духу протеста који су 1. 5. 1886. године у Чикагу заувек заварили значење овог датума. У набрајању примера не морамо ићи тако далеко: довољно је упрети прстом на Хрватску и двадесетак хиљада људи на загребачким улицама.

Не рачунајући традиционално мазохистичке државе попут Кубе, које су ове дане искористиле за прославу своје вишедеценијске пропасти, једино би се могло помислити да је Србија земља благостања. Додуше, и код нас су одржани протести, али у њима је учествовало двестотинак људи. С друге и много очигледније стране, 1. мај је 2013. године код нас поново био прилика за масовни провод у природи. Многи грађани једне од држава које у европским оквирима претендују на рекорд у проценту незапослених отворено су признали новинарима да су на стециште провода дошли још сатима пре него што је почео тзв. уранак, „како би заузели место“. А пропос прошлогодишњег 1. маја, блаженопочивши дневни лист „Прес” је спровео својеврсно истраживање у којем су учесници првомајских масно-плишаних оргија на питања шта то уопште славе зачуђеним новинарима нудили одговоре типа: „Тита“, „Празник нерада“, „Немам појма“. „Анкета ’Преса’ показала је да готово нико од ’слављеника’ није могао потпуно тачно да одговори на питање зашто се обележава 1. мај“, писало је.

Што се тиче односа према празницима и раду, Србија је и иначе земља без контекста. И не само по томе. Али задржимо се на односу спрам рада и празницима, јер су то мерила за једначину неспорно атипичног масовног понашања о којем овде говоримо.

Огроман број људи у периоду између 1945. и 1990. године, у међуратном социјализму (сиц!) није радио мада је званично имао посао. Да и не помињемо побољшавање стандарда грађана путем празних кредита и других средстава колективистичке привреде. Југославија је била држава која је системски и у пракси предуго доприносила извитоперавању тако базичних појмова попут појма рада и благостања, а управо оно се призива овдашњим уранцима путем наслага конформистичке прасетине и роштиља, реке пива и хистеричне музике трубача.

Али с друге стране, Срби су један од само неколико светских народа који, мада неформално, прослављајуНову годину по Јулијанском календару. Наравно да ово не наводим у својству критике. Посреди је напросто чињеница која можда доприноси бољем разумевању атипичности. Овдашње славе су пак својеврсна комбинација хришћанске духовне подлоге и, у суштини, паганских ритуала. Један мој пријатељ, писац и Србин Александар Илић каже: „Од свих хришћана, једино Срби су пагани.“ Међутим, и поред својеврсне репатријархализације друштва и окретања огромне масе православљу сред интеграција државе према Европској унији, овде се и даље поклања много горљивија пажња прослави „светске“ Нове године него Божића, док је сасвим другачије код многих развијенијих и секуларизованијих популуса. Неко би засновано рекао да с обзиром на све то, Срби морају бркати контекст кад су празници у питању.

Уосталом, колико је снажно дотично одсуство контекста назире се и у још једном парадоксу. Све и да се Срби класно освесте и да почну знатно више узимати 1. мај као празник рада и прилику за ангажман, с обзиром на то колико су незапослени могли би да се једино боре за повећање радног времена, а не, као чикашке претече, за његово смањење.