Толеранција у Србији

Шта је толеранција? Толерисање особа које нису исте вере и расе као и ми, не деле наше мишљење, имају другачије политичке ставове, припадају другачијој полној оријентацији представљају само сегменте много ширег појма толеранције, или, уколико инсистирамо на коришћењу српских речи – трпељивости, у чијем је корену глагол трпети. Толеранција је трпљење особа које се по многим карактеристикама разликују од нас.

Како грађани Србије сагледавају своју толеранцију?

Када је у питању трпељивост према грађанима других националности – истраживање показује да што је емотивни доживљај испитиваних појединаца у вези са конкретном ситуацијом интензивнији, а самим тим и могућност дистанцирања од дате ситуације мања – утолико је толерисање теже. Шта то конкретно значи? Наши грађани неће имати ништа против тога да им колеге и надређени буду, на пример, Хрват или Албанац, докле год је сарадња коректна и професионална, али се неће упутити на летовање у Хрватску јер се осећају недобродошлим, као што не би угостили у свом дому Албанца, што се и могло очекивати уколико се узме у обзир актуелност решавања питања Косова.

Актуелна дешавања у Српској православној цркви, поготову оптужбе на рачун владике Василија Качавенде и епископа врањског Пахомија, резултирала су негативним односом испитиваних грађана према учењу веронауке у школама. Наиме, висок је проценат грађана који сматрају да веронауку треба укинути, као што и већина грађана не види смисао учења о другим верским обичајима. Можемо приметити да се овај тренд негативизма односи искључиво на ситуације у које су укључена деца, док, са друге стране, грађани немају ништа против тога да ступе у контакт (пријатељски, партнерски) са особом која је другачије вере него они.

Однос према особама хомосексуалне оријентације показује сличну врсту дистанцирања као и у случају националне трпељивости. Наши грађани не би имали ништа против дружења са пријатељима који би им саопштили да припадају овој популацији. Докле год могу да посматрају са дистанце – проблем не постоји. Уколико се присетимо речи Ђузе Стојиљковића – „И ја волим позориште, али не у својој кући”, на тај начин можемо растумачити и податке истраживања где би испитивани грађани своје дете, које би им саопштило да је хомосексуалне оријентације, послали код психолога, и захтевали да се „излечи”. Такође, у високом проценту не би пристали на законско признавање истополних парова нити на усвајање деце од стране истих.

Судећи према овом истраживању, многобројни друштвено-економски фактори утичу, у датом моменту, на перцепцију толеранције наших грађана према различитим темама.

„Факторплус”,психолог