Срби, Ирци и Албанци

Од нашег сталног дописника

Вашингтон – Мајкл Гери је професор на Мастрихт универзитету у Холандији где предаје и истражује савремену Европу и Европску унију. Докторирао је на Институту Европског универзитета у Фиренци, а тренутно је у вашингтонском Вилсон институту за међународне научнике, где довршава књигу о проширењу Европске уније. Повод за интервју за „Политику” био је његово занимљиво излагање на прошлонедељној трибини одржаној у „Вилсону” о Споразуму о нормализацији односа који је досад највећи резултат дијалога Београда и Приштине, уз посредовање ЕУ.

Професор Гери је Ирац и у сагледавању данас главног спора на Балкану често се позивао на пример из сопствене земље.

„Конфликт око Северне Ирске трајао је 30 година, однео је више од 3.000 жртава, припадници ИРА убили су краљичиног блиског рођака, лорда Маунтбатена, премијеровог портпарола за Северну Ирску, замало нису бомбом постављеном у хотелу убили и премијерку Маргарет Тачер и све чланове владе. Са њима се на крају ипак село за сто, преговарало и на крају је постигнут мир”, каже професор Гери.

Како оцењујете споразум у српско-албанском дијалогу?

Споразум је велика прекретница. Тошто су неки људи против, није ништа ново. Ситуација између Косова и Србије није јединствена у међународним односима, није проблем који се решава први пут.

Сви конфликти су у суштини исти: имате две стране, горке непријатеље који су гурнути да седну за преговарачки сто. Оно што се најчешће дешава, то је да се проблем уочи преговора веома заоштри. На спор, на конфликт, при том се најчешће гледа кроз наочаре Си-Ен-Ена: пажња се посвећује само ономе што је у њему драма.

У ситуацијама као што је ова између Косова и Србије потребан је неко као посредник, који ће сукобљене стране да окупи и гурне према споразуму. У Северној Ирској у тој улози смо имали америчког председника Била Клинтона, а ваш је Кетрин Ештон, шефица ЕУ дипломатије.

Шта је у нашем случају ипак посебно?

Рећи ћу вам прво шта нам је заједничко: то је дуг пут који треба прећи. Србија и Косово су тек на почетку. Подсетићу вас да је у Северној Ирској први споразум потписан 1985, а последњи, који је потпуно обуставио насиље, тек 1998. године.

У сваком конфликту се једном стигне до фазе када сукобљене стране схвате да морају да преговарају. Сетимо се само колико је повике било 1992, када је Бил Клинтон дао америчку визу вођи Шин Фејна Џери Адамсу да допутује у Вашингтон. Оно главно што треба да се догоди на почетку, јесте промена у главама лидера. Шин Фејн био је веома успешан у преобраћању од терориста до преговарача. У вашем случају, преговарала су двојица лидера од којих је један рекао да би другог, да га је срео пре десет година, убио.

Да ли ће примена споразума бити тежа од његовог постизања?

Мировни процес је свугде нешто што је споро, што тражи време. Постави се прво циљ, па се онда разматрају средства како да се до њега дође. Проблем на Балкану сада је како да споразум прихвате сви. То није било лако ни у Северној Ирској, где је било много окорелих терориста чија је једина мисија била да убијају чланове британске владе. Није лако било ни Британцима да почну да верују лидерима ИРА. Белфаст је, уосталом, у једном моменту личио на данашњи Багдад.

Потребна је промена менталитета, што не може да се догоди преко ноћи. Људи треба да схвате да сваки конфликт у некој фази мора да се приведе крају. Знам да између Србије и Косова има много проблема и оптерећења. Али кад се уђе у собу за преговоре, све емоције треба оставити испред врата. Зар мислите да је осамдесетих и деведесетих година прошлог века било могуће замислити да ће Северна Ирска бити тако мирна а живот тамо тако нормалан као што је данас? Оно што се збивало није заборављено, то није ни могуће, али оно што јесте могуће и неопходно, то је да се уместо прошлости, људи окрену будућности.

На обе стране су потребни људи који су у стању да препознају „прозор историје” кад се укаже пред њима, особе са визијом, који могу да виде даље од непосредног проблема, да сагледају ширу слику.

Људима и у Србији и на Косову су потребни храна, помоћ, инвестиције, радна места. У Северној Ирској се најбоље види како стране инвестиције могу да промене ставове људи. Инвестиције доносе радна места, животни стандард се повећава... Све то лидери треба да имају у виду.

Србија се жали да јој у Бриселу стално „померају гол”. Кад један услов испуни, постави се нови?

Ни то није јединствено. Погледајте Турску, која је придружена чланица ЕУ од шездесетихгодина прошлог века и која је кандидат за чланство, а Брисел јој стално помера гол. Србија наравно, није Турска и ја такође мислим да би Европљани морали да буду директнији према Србији. Како ја видим ситуацију, нема антисрпског расположења у ЕУ, већина чланица није против њеног уласка. Ако зелено светло дође од неколико кључних чланица као што су Немачка и Велика Британија, које су иначе за проширење, нема озбиљних проблема. Оно што је међутим веома важно, то је перцепција колико озбиљно земља кандидат приступа испуњавању услова за пријем. Тих услова је после 1990. све више и стално се придодају нови, што не значи да је то лоша ствар.

У ком смислу?

Испуњавање претприступних услова добро је за земљу кандидата, јер јој се за то прилагођавање обезбеђује доста европског новца. Кандидат сем тога добија и време да своју економију подигне на виши ниво развоја и домаћу индустрију припрема за ситуацију да функционише у условима у којима држава не прискаче у помоћ кад год нешто запне. Све компаније и све интересне групе морају да буду свесне да се у ЕУ игра по другим правилима, да је конкуренција тамо жестока и да време до пријема треба да искористе паметно, да се припреме за то. Јер у ЕУ постоје и погодности и многе предности за пословање.

Евроскептици у Србији кажу да, док се Србија квалификује за чланство, ЕУ можда неће ни постојати?

Ирској је требало више од 10 година да постане чланица. Молбу је поднела 1961, примљена је 1973. Путовање је споро, али је циљ пута вредан напора. Народу треба објаснити смисао и путовања и чланства, а време искористити за сређивање куће изнутра.

Да би се разумело оно што се данас дешава у Европској унији, треба имати у виду од чега се почело. А на питање да ли ће се одржати, одговор је можда у замишљању да ли ће је неки немачки или француски лидер вољан да у историји остане забележен као човек који је срушио ЕУ. Не верујем да такав постоји. Још на самом почетку њеног стварања сви су били свесни да тај процес може да напредује само кроз кризе и њихово решавање. Историја ЕУ је уствари историја сталних криза.

Садашња јесте прилично велика, нема још идеја како из ње изаћи, али ниједног момента не мислим да ће њен исход бити дезинтеграција. Неке ствари у структури ЕУ пројекта ће се променити, али њен темељ, немачко-француски односи ће остати. Ко би други могао да буде заинтересован за распад. Централноевропске земље свакако не, јер им чланство доноси новац. А ако ЕУ и САД потпишу споразум о трансатлантској трговини, постаће највећи трговински блок света. Ко неће желети да буде део тога?

Србија би требало да себе види и у огледалу Хрватске, која је такође имала територијалне спорове и ратне злочинце које је морала да испоручи. И ево је, за неколико месеци ће бити унутра.

У решавању проблема са Косовом још има горких пилула које треба прогутати, сличних онима у процесу помирења у Северној Ирској, када су из затвора пуштени неки који су подметали бомбе које су убијале нечије синове и кћери. Обе стране, и Србија и Косово, морају нешто да дају да би заузврат сви добили.

Милан Мишић