Бајка о учитељу

На сахрани Јаре Рибникар на Новом гробљу, прошлог понедељка, приђе ми симпатична госпођа и благим захватом испод руке повуче у страну. Упита ме да ли сам ја тај и тај... Да. Ви сте писали о др Стевану Литвињенку? Да. Је ли вам доктор причао нешто о свом деди по мајци, Стеву Чутурилу, учитељу, о коме постоји права документаристичка бајка. Не. Документаристичка бајка, хм? Да, да, права бајка о учитељу и његовом буквару из којег је још од 1878. године у Црној Гори, Краљевини Србији, Војводини, Босни и Херцеговини и Хрватској 60 генерација научило да чита и пише. Бајка о човеку чије су књиге штампане у 30.900.000 примерака и који је живео 93 године. И, заиста, после два дана имао сам у рукама комплетну документацију о непоновљивој личности Стева Чутурила, јунака истинске бајке.

"Примичући се све ближе крају свог живота и рада на земљи овде, чешће ми се намеће питање: Зашто си живео и јеси ли својим животом и радом штогод кориснога допринео свом народу? Па, вршећи смотру над самим собом и својим радом, запазио сам, збиља, у том погледу да има ствари које вреди забележити. Пре свега, мислим да ми је најважнији рад у ствари васпитна књижевност, која је као мој умни производ по количини својој невероватно огромна", написао је ове редове Стево Чутурило пред смрт 1939. године. И том приликом је сам сабрао, рачунајући где су му и када све књиге штампане, да је то више од 30 милиона примерака. Све уџбенике које је написао подносио је на увид и одобрење Српском школском савету у Сремским Карловцима, који је оцењивао вредност књига и давао сагласност за штампу. Српским школским саветом је увек председавао патријарх. Чутурилове најпознатије књиге су Буквар за црногорске школе из 1878. године, затим Буквар за основне школе у Краљевини Србији, 1886, Српски правопис за школску употребу, 1884, као и читанке за први и трећи разред основних школа. Ту су и Основи психологије са неколико предавања о познавању душе, књигу коју је учитељ Чутурило "написао својим ученицима", онда Основи етике или науке о доброј нарави, као увод у науку о васпитању, опет "написао за своје ученике Стево Чутурило", потом Моралне и грађанске поуке за школу и породицу, 1899, Педагогика или наука о васпитању за школу и дом, 1937, и књига "Свети Сава као филозоф педагог" из 1938. године. Све су то уџбеници који су били у употреби у Кнежевини Црној Гори, Краљевини Србији, Турској царевини (књиге штампане у Скопљу), Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца и у Краљевини Југославији. На немачки је превео и Мажуранићев еп "Смрт Смаил аге Ченгића".

Где почиње бајка о учитељу? У личком селу Дабар код Оточца, 1846. године, у кући Петра и Стаке Чутурило би рођен син Стево. Бистро чељаде у родном селу заврши дворазредну народну и троразредну немачку школу. Немирног духа и жељан знања, Стево дабарски убрзо оде у Оточац где изучи Вишу народну школу са педагошким курсом. Врати се у Дабар и постаде тај дечак најпре помоћник учитеља, а 1861. са петнаест година, ехххеј! стални учитељ троразредне немачке школе. Ни то не би доста Стеву, него пожури да у Петрињи заврши још два разреда ниже реалне гимназије и виши педагошки курс. Осећао је да му још нешто фали у образовању, па Чутурило касније положи и завршни испит на бечком Педагогијуму. После тога поче озбиљно да просвећује народ. У Окучанима и Раковици постаде нижи учитељ у Ћесарској краљевској тривијалки, а онда и главни наставник на Вишој народној школи у Оточцу.

На митингу на Плитвичким језерима, својим ватреним говором спречи мађарску владу у намери да после укидања Војне крајине 1871. године све граничарске шуме прогласи државном својином. Учитељовао је у Карлобагу и Новој Градишки.

Стално је био у сукобу са аустроугарским властима. Због тога 1875. године Стево Чутурило напусти службу у Хрватској и оде у Херцеговину у љути бој, придружујући се одреду Љубибратића у Невесињској буни.

Годину дана касније одмарао се од оружја и битака, па се Чутурило врати катедри. Предавао је у Поморској школи на Србини, у Боки Которској. Књаз Никола примети интелигентног и дисциплинованог наставника, па га позва да дође на Цетиње и буде главни школски надзорник, а богами и да до завршетка рата са Турцима уређује "Глас Црногорца". Није био Стево само уредник већ и ратни извештач са чувене битке на Вучјем Долу.

Са овлашћењима која му је дао књаз, Чутурило реформиса наставу у црногорским основним школама на савременој стручној основи. Не би му тешко, те формира и Пансионат за синове најзаслужнијих Црногораца. Те 1879. године, уз дозволу књаза Николе, отвори на Цетињу и реалку, прву средњу школу у Црној Гори. Стизао је да српском језику подучава и  престолонаследника Данила. Помогао је 1882. године и бокељско-херцеговачки устанак. Мислио је да у Црној Гори остане занавек, али му се деси нешто непредвиђено.

Кад Стево Чутурило обавести црногорски двор да има намеру да се жени са Анком Инђић из Нове Градишке, коју је одувек волео, настадоше невоље. Војвода Божо Петровић, председник владе, и Станко Радонић добише задатак да пониште ту веридбу, образлажући тиме да му вереница није "равнородна", јер се Чутурило сматра дворским лицем. Он то одби и 1883. године, с тугом, али са супругом Анком напусти Црну Гору и досели се у Србију. И тридесет срећних година проведе с њом у браку. О томе у својим "Биљешкама једног писца" остави запис и Чутурилов пријатељ, књижевник Симо Матавуљ.

Тада започе Чутурилов просветарски рад у Србији. Предавач је у Гимназији у Великом Градишту, затим у Крагујевцу и Лесковцу. Али, политички противници му не дају мира. Чутурила премештају за наставника гимназије у Параћину. За све то време сарађује и уређује више либералних листова у Србији. Већ 1890. године власти га поставише за наставника Прве гимназије у Београду, а и да на Женској учитељској школи предаје педагогику. Ускоро постаде и предавач историје на Београдској богословији.

Због политичких активности, у време првоаприлског преврата 1896. године, отпустише, па га убрзо вратише у службу. Он затражи да буде пензионисан. После неколико година, власти га опет вратише на посао у Прву гимназију у Београду, а две године касније, ево га, већ је окружни школски надзорник у Нишу. Био је краљевски посланик у Народној скупштини, али као противник женидбе краља Александра Обреновића са удовицом Драгом Машин би по казни послат у Свилајнац. Поново 1901. године затражи пензију. Таман се навикао на мир, а власти га активираше и поверише му дужност управитеља Грађанске школе у Београду. Онда 1904. по трећи пут оде у пензију.

Е, али то је учитељ Стево Чутурило, никад миран и увек у служби народа. Опет је службовао у Свилајнцу, Параћину и Ћуприји, где 1921. године би изабран за директора гимназије. Живео је потом у Београду, али би често одлазио у Нови Сад код ћерке Милке, где 1939. године напусти овај свет. Сахранише га у Београду, на Новом гробљу.