Критичарима има ко да пише

Пре извесног времена "Лос Анђелес Тајмс" је у редовној рубрици посвећеној књижевности објавио писмо уредничког колегијума упућено сталним књижевним критичарима листа.

Потез је помало неуобичајен. Добар део отвореног писма књижевим критичарима представља, заправо, дефинисање техничких стандарда писања књижевне критике за "Лос Анђелес Тајмс", али и подсећања на оно што листови и магазини који још објављују књижевну критику нарочито воле, а што критичари понекад баш и не воле: то је нагашавање вредносног става у приказу књиге.

Све ово, дакле, јесу превасходно техничка питања и као таква нису сувише занимљива ни самим књижевним критичарима, док су читаоцима листа као што је "Лос Анђелес Тајмс" потпуно сувишна.

Питање о вредносном ставу у књижевној критици није, наравно, техничко питање, оно је једно од суштинских питања сваког говора о књижевности. Свако ко је, макар једно време, писао књижевну критику за неки дневни лист или читанији магазин зна да читаоци у основи очекују недвосмислен вредносни став критичара. Али ако се књижевна критика своди само на вредносни став, онда се губи на другој страни – на аналитичкој утемељености критике, до чега је стало сваком критичару, па и многом читаоцу.

Као што знамо, писма не стижу увек на адресу на коју су послата, нити су увек упућена само или најпре онима на које су адресована. Такав је случај и са отвореним писмом редакције "Лос Анђелес Тајмса" својим сталним књижевним критичарима. Објављено у новинама, ово писмо постаје јавна ствар у толикој мери да се, заправо, много мање тиче књижевних критичара којима се, привидно, обраћа од читалаца којима је, као и све друго што се објављује у новинама, истински намењено. На тај начин, ово писмо критичарима постаје, у ствари, уговор листа са својим читаоцима, јавна гаранција стандарда критичког говора који ће бити поштовани у самом листу, наглашавање одговорности која се узима на себе и од стране критичара и од стране листа.

На основу овог писма лист представља читаоцима шта захтева од својих сталних критичара, а читаоци стичу хоризонт очекивања. То је много више него што се од једног писма, сем изузетно, сме очекивати.

Два питања, формулисана у овом писму као нужни услови легитимизације књижевног критичара, заслужују посебну пажњу. Дефинисани као сажета и обавезујућа правила, ова два питања постављају пред критичара захтеве о које се он не сме оглушити. Захваљујући томе, долазимо до питања како веровати књижевном критичару, зашто верујемо књижевној критици, да ли постоје књиге о којима критичар, колико год био компетентан, не би требало да пише у својству књижевног критичара. Иако понекад изгледа да имају све мање заједничких ствари, постоји један кључни проблем који деле савремени читаоци и књижевни критичари: нико више, заправо, читаоцима не говори које су књиге добре, а које нису, што у инфлаторном обиљу књига, праћеном агресивним маркетингом, умањује не само драж читалачког открића него и саму могућност да читалац препозна књигу која га истински занима и са њом дели одређене културне вредности. Критика је нестала са јавног хоризонта, потиснута је из медија, постајући у многим случајевима несолидни ПР сумњивих књижевних производа. Таква позиција суштински погађа улогу књижевне критике, онемогућавајући јој да буде дијалог са књигом и са читаоцем.

Први принцип који прописује "Лос Анђелес Тајмс" обавезује критичара да не пише о књигама са којима је на било који начин институционално повезан. Други принцип са јавног прелази на приватни домен; овај принцип обавезује критичара да не пише о књигама из области коју прати а чији су аутори људи са којима је у "недвосмисленом личном односу", било да је са њима пријатељ или непријатељ. Погледајмо изблиза ове принципе, колико су они у суштинској вези са самом природом књижевне критике и колико су они уистину примењиви.

Принцип институционалне раздвојености књиге и критичара настоји, заправо, да онемогући сукоб интереса. Институционална повезаност критичара са неком књигом подразумева да је он њен уредник, издавач, рецензент или да је пак на неки други начин директно повезан са њеним објављивањем. Уколико на овакав начин стоји иза настанка књиге, критичар онемогућава себе да о таквој књизи јавно суди, јер је он свој суд самим својим ангажманом око књиге већ изрекао, сада суд треба да препусти читаоцима и другим критичарима. Принцип елиминације личног односа критичара и аутора књиге почива, у ствари, на идеји аутономије књижевне критике: да би изражавала аутентично виђење свог аутора, књижевна критика не би смела да буде мотивисана личним разлозима због којих би приватне емоције надвладавале критичарски разум. Оба ова принципа припадају и зони књижевног живота и унутрашњем простору књижевне критике. И баш због овог двојства поставља се питање стварне примењивости ова два принципа.

Наиме, оба принципа је релативно једноставно применити у многољудним друштвима у којима, у оквиру сваке професије, постоји масовна сцена која, већ самим тим, онемогућава спољашње факторе инкохеренције. Ово поготову важи за принцип личне неутралности критичара у односу према аутору приказане књиге. Ни пријатељства, ни непријатељства између критичара и писаца – то је једноставна ситуација у великој земљи, где је врло лако замислити како се многи важни учесници књижевног живота познају само преко књига.

У мањим земљама, па тако и у Србији, тако нешто није могуће. Узимам сопствени пример: познајем све српске писце о чијим књигама мислим да вреди писати. И мада никоме од њих нисам непријатељ, већ овај критеријум познавања онемогућио би ми да пишем књижевну критику. А пошто је критика и ствар страсти, не само познавања технике, то би ми прилично тешко пало. Међутим, то није једини разлог због којег мислим да је овај критеријум сувишан. Зашто би критичар хвалио књиге својих познаника и пријатеља, када тиме, уколико то ради без правих разлога, себи одузима јавно поверење, без чега се, пре и после свега, не може бити критичар? Али први принцип, онај о институционалној повезаности критичара и књиге о којој пише, морао би бити нужан и минималан услов да верујемо неком критичару. Ако је критичар интересно повезан са књигом, онда његов критички суд не може имати снагу уверења, већ нестаје у мрежи интереса. И то би требало да важи у малим и у великим земљама, у Србији једнако као и у САД.