Право на заборав

У наше дневне собе поново су се ушуњали људи који су гладни славе и публицитета. Главна тема вечерњих чаврљања и јутарњих трач-партија постале су различите стратегије учесника популарних ријалити серијала које треба да обезбеде да их запамтимо и, можда, заволимо.

То није лак задатак, али постоји један који је неупоредиво тежи. Нестати, избрисати себе из јавне сфере, данас је ултимативна немогућа мисија. Штавише, лакше је извести терористички напад на некој од најчуванијих локација на свету него уклонити трагове прошлости који су једном нашли место на неком завученом кутку интернета.

Светска мрежа је донела бројне благодети, али нам је истовремено укинула право да будемо заборављени. Стручњаци су ову новостечену „бесмртност” наших малих и великих несташлука и грехова везали за „крај заборава”, „смрт приватности” и „нестанак нестанка”, што су неке од кључних последица интернет револуције.

Многи су одавно постали саучесници у сајбер злочину против сопствене приватности и будућности. Док поштује сличице своје интиме или твитује личне бесове и фрустрације интернет генерација је склона да кратковидо размишља и мисли само на инстант гратификацију коју доносе лајкови и коментари нагомиланих „пријатеља”.

Штавише, „Фејсбук” популарност дугује нашој жељи да створимо илузију да смо већ постали успешни, признати и важни бар колико и потреби да одржавамо бројна крхка, али потенцијално корисна пријатељства. При томе, лако је сметнути с ума да је бизнис модел и профитабилност ове 19 година старе друштвене мреже, као и њених још млађих конкурената, у великој мери везан за (су)власништво над садржајем „мог” профила, безброј олако окачених фотографија и на брзину писаних порука.

Није мало оних који су већ зажалили што ништа на интернету нема „рок трајања”. Прошлост је постала не само неуништива, већ и лако доступна. Да би некоме била упропашћена каријера новинари више не морају да копају по прашњавим архивима или да недељама трагају за брбљивим школским друговима. Поред наших бивших живота, на интернету се обично крију и подједнако неуништиве клевете.

Неретко извучене из контекста, слике наше безбрижне (и неславне) прошлости све чешће су само пар кликова далеко од људи који могу да одлуче о бољој будућности. Неким америчким дипломцима који траже посао „Фејсбук” страница са фотографијама из лудих студентских дана или блог са непромишљеним ставовима већ представља препреку која је поредива са поседовањем дебелог полицијског досијеа.

Нажалост, данас је јако тешко, а често и сасвим немогуће, почети од почетка и избрисати чак и оно што смо стварно оставили за собом. Ипак, у борбу за могућност да побегнемо од духова прошлости и избришемо непријатна сведочанства, која смо, најчешће, сами лакомислено сејали по интернету, укључила се недавно и Европска унија.

У крајње неизвесном рату за већу онлајн приватност и „право да буде заборављено”, непопуларне бриселске бирократе ће се борити против „суперкул” компанија из Силицијумске долине које зарађују тргујући подацима о нашим бившим и садашњим изборима, слабостима и склоностима. По садашњим правилима чак и гашење профила или брисање странице не подразумева да ће њихов садржај бити уклоњен са компанијских сервера и тако постати стварно недоступан.

Победа над калифорнијским корпоративним џиновима би нам омогућила да искључимо бар неку од моћних алатки „интернет Великог брата” који свакодневно усисава и похрањује гомиле најразличитијих података о нашим животима.

Његов заводљиви телевизијски „рођак” је много поштенији. Пред камерама „Великог брата” боре се људи који не маре за право на заборав и приљежно производе неуништиве слике сопствене слабости и простоте.

Предавач на Факултету за медије и комуникације у Београду