Слатки живот

Сећате ли се фаталне дугоноге плавуше шведске филмске глумице Аните Екберг (82)? Да ли вам се, можда, након толико година још врти у глави њено поноћно освежавање у римској фонтани Тревис,тог сад давног лета? Звала се Силвија у митском филму „La dolce vita” (Слатки живот) чији је режисер био недостижни мађионичар Федерико Фелини. Филм је добио Златну палму у Кану 1960. године.

Пре неколико дана у париском институту културе Италије, у друштву са сином, погледах поново тај култни филм који ме попут верне сенке прогања цели живот. Са видљивим запрепашћењем син прими моју обавест да ће му бити потребно велико стрпљење јер пројекција „Слатког  живота” траје неуобичајених 178 минута! Да филмски догађај буде потпун побринуло се још двоје славних филмских глумаца: Марчело Мастројани (умро 1996. у Паризу) и Францускиња Анук Еме (81).

Раскалашни и развратни живот високог римског друштва, моћ новца, шампањац који тече у потоцима… Старији Парижани са сетом ми причају да се тих шездесетих година у Француској посао могао наћи к’о од шале! Газда ти „стане на жуљ” а ти ни пет ни шест једноставно му изјавиш да од тог тренутка више не рачуна на тебе... Кажу, већ сутрадан би човек нашао посао. Добра, стара времена...

Заборавите шездесете – спустите се на земљу. Најновији подаци кажу да Француска управо бележи историјски рекорд по броју незапослених. Неумољиве статистике упозоравају да је на бироу за запошљавање регистровано 3.224.600 незапослених! Чак и више него по незапослености познате 1997. године када је било 3.195.000 људи пријављених на бироу рада. Ако се земља која је са Немачком основала Европску унију сусреће са таквим проблемима у домену запошљавања шта тек онда рећи за Србију која жељно ишчекује датум?

Француски економски стручњаци предвиђају стопу привредног раста за ову годину од само 0,1 одсто. А без привредног раста скоро да су никакве могућности за отварање нових радних места. Дакле, бива оно што бива: фирме се без имало околишања ослобађају услуга својих дојучерашњих радника.

И наша дива с почетка текста, Анита Екберг, у позној старости доживљава црне дане. Сама је, без новца, без сталне адресе, а уз то и у колицима... Живимо у неком дозлабога несигурном и неуротичном времену на које се уопште није лако навићи.

Ако је то са физиолошког и психолошког становишта уопште могуће за људску врсту.

На страну чињеница да смо добили и „пето годишње доба”. У Паризу је 25. априла било 25 степени, а већ сутрадан само 14! Зато се они богатији Французи селе на медитеранску обалу. Од Шпаније до Грчке, а у вечитој потрази за сунцем, морем и благом климом. Одмах за њима, наравно, крећу и доктори да би им се нашли при руци. Нормалан след ствари, зар не?                                                                     

Новинар, Париз